Džuboks Rodić

Koliko dugo sam radio s njim (sedam godina), znam da ne zna da napiše ni SMS poruku, a kamoli prostoproširenu rečenicu.

Za vreme rada sa Rodićem dobro sam upoznao taj reketaški um. U početku, nekoliko godina dok sam bio novinar, mnogo mojih tekstova nije objavljeno. Pogađate zašto? Pa nije ih puštao jer su ga ljudi koje sam kritikovao vrlo brzo zvali i plaćali mu za mir. (To se, inače, nije dešavalo dok je njegov otac vodio firmu, što dok sam pisao za Glas javnosti, što za Kurir).

To je čovek koji je bio spreman da naplati osam miliona dinara od Mrkonjića, koji je meni udario šamar. Doduše, nije platio tadašnji ministar, nego državna firma – „Galenika“. Sećam se kako me je ubeđivao da zbog interesa firme spustim loptu. Da ne idemo do kraja, da tražimo njegovu smenu, „dosta je samo javno izvinjenje.“ O napadu na „Ideu“ i njeno zaštitno lice Novaka Đokovića zarad interesa jedne druge firme već sam javno govorio. Znam ko je dao i koliko para. Ali o tome drugom prilikom. Kad sam postao urednik rubrike, onda sam još bolje upoznao Rodića. Preko napada na Beka (sećate se afere kako mu je tadašnji urednik na zahtev Rodića poslao preteću poruku), pa Đilasa, Dulića, šefove policije…

Kad mi se ukazala prva prilika, pobegao sam od tog hajkaškog, reketaškog novinarstva u Blic. Dok sam bio tamo, više puta me je zvao da se vratim, i to da budem glavni i odgovorni urednik. Na kraju, dao mi je bolje uslove i ključnu stvar za prelazak – obećanje da se više neće mešati u uređivačku politiku. I to je tako bilo. Sećam se da se borio da ne izađe intervju sa Sašom Jankovićem kad su ga napadali za aferu „pištolj“. Kumio je i molio da ga ne zavadimo s Vučićem. Nije mu uspelo. Pokušavao je mnoge lažne informacije da pusti, al’ mu nismo dali. A sa druge strane, zdušno se zalagao da ne diramo neke ljude na vlasti, pod izgovorom „interes firme“, a u stvari sve da bi dobio neki novac u kešu za svoje privatne račune.

Na kraju, kad je hteo da uđe u svoj novi reketaški rat, koji je uobičajen svake godine i tačan kao Milankovićev kalendar, Saša Milovanović i ja smo se pobunili. Tražio je da napadnemo Vučiča iz sve snage, da izmišljamo priče, na šta nismo pristajali.

Govorio nam je: „Kad Vučića udarimo jako, pašće na kolena i daće nam pare!“

Tada mu je šaptač za napade bio Dejan Jocić, nekadašnji direktor TV Prva, koji mu je sastavljao i lektorisao pismo „Srbijo, izvini“. I to zna cela redakcija.

Nakon naših učestalih odbijanja da puštamo tekstove koji nemaju veze sa istinom, odlučio je da me smeni sa mesta glavnog urednika. Razlog: nisam hteo da budem batina u njegovoj ruci. Nakon smene, a potom i otkaza, dobijao sam mnoge ponude. Da pređem u neke postojeće medije. Ja sam se odlučio da pokušam nešto novo, i to sa ljudima koji nemaju nikakve veze sa Vučićem. Za kratak period mi smo došli do 40.000 tiraža, a Kurir je pao sa 110.000, dok sam ja bio tamo, na nekih šezdesetak. Toliko o lošem uredničkom timu.

Zaključak svega ovoga je da je Rodiću važan samo lični interes, zbog kog je bio spreman i oca u zatvor da otera, kako tvrde brojni svedoci. Zbog kog je spreman da radi za Hrvate, Albance, za sve koji u njegov džuboks ubace zadovoljavajuću svotu novca.

Jedina, prava istina ove njegove hajke i ulaska u politiku jeste utaja poreza. Više puta je tražio od Vučića da mu ispegla krivična dela, jer znam koliko se toga plašio. Zato ga je i molio da mu dođe u posetu redakciji, misleći da će i na taj način da ga ubedi. Zato mu je tada bio osmeh od uva od uva kad je uživo video „diktatora“.

Od tog „diktatora“ tražio je da ugasi i Srpski telegraf, da nam na sve načine zaustavi prihode od marketinga, da nas sabotira u distribuciji… Naravno, njegovom ludilu niko nije izlazio u susret.

Na kraju, imam mnogo materijalnih dokaza o Rodiću koje mi je dobrovoljno slao. Ne mislim samo na njegov fond od 50 reči, uključujući „neznam“ i „nemože“ već i mnoge stvari koje pokazuju njegov kriminalni rad. Taj ekskluzivitet ću sačuvati za Srpski telegraf.

Autor je glavni i odgovorni urednik dnevnog lista Srpski telegraf