Epidemija i politika

Izgleda da se opozicija pozvala na te argumente, pa već sutradan, u utorak oko podne, usledio je demanti Ministarstva zdravlja. Pogledajmo te „argumente“ na način kako ih je preneo Tanjug.

1. Do sada je „kontrolisano više od 65.000 putnika, 2.000 aviona i na stotine putničkih vozila i autobusa na svim graničnim prelazima“. Istina je da bar 60.000 njih o toj kontroli ne zna ništa, osim što su na Surčinu mogli da uoče termovizijske kamere.
2. „Dostupni“ su brojevi telefona nadležnih zdravstvenih ustanova. Do pre 2-3 dana malo ko je znao za njih, a i danas je skoro nemoguće uspostaviti vezu. Međutim, struka je zahtevala da se na graničnim prelazima građanima dele leci sa uputstvima da, u slučaju obolevanja, telefoniraju odgovarajućem zavodu za javno zdravlje. Ministar zdravlja je pre više nedelja tvrdio da se ta mera striktno sprovodi, možda nesvestan da, zbog neutvrđenih nadležnosti, niko nije hteo da se prihvati letaka.
3. Zdravstveni radnici su „blagovremeno i tačno informisani o procedurama i načinu postupanja u vezi sa pojavom novog virusa“. Zašto su onda, umesto epidemiologu, pacijenti upućivani iz ustanove u ustanovu, kao u igri „ćorave bake“?
4. „Za razliku od ‘zdravstvenih’ savetnika SzS koji javno izražavaju žaljenje što nisu imali vremena da dokusure ‘Torlak’…“ (!?). S one strane razuma je sama ideja da bi neko žalio što nije „dokusurio“ tako važnu ustanovu, a jasno je da joj dobro ne žele oni koji joj na čelo postavljaju nekompetentne partijske kadrove, s posledičnim rasterivanjem najkvalitetnijih stručnjaka.
5. „… u poslednjih pet godina je uloženo mnogo da se ovaj Institut od strateške važnosti za državu i njene građane vrati iz ponora i u njemu obnove kapaciteti za proizvodnju“. Institut „Torlak“ je dopao ponora još 1990-ih, kadrovski je opustošen pre 6-8 godina i na niskim je granama. Dakle, obećanje da ćemo pomoći Kinezima u pravljenju vakcine protiv koronavirusa bilo je ili politikantski marifetluk ili društveno opasan stepen nekritičnosti.
6. „Studentski stacionar nikada nije određen za karantin.“ Znači da je neko obmanuo osoblje te ustanove naredbom da se u dve prostorije izoluju devojke za koja je postojala sumnja da su zaražene.
7. „Niko nije najavio korišćenje kasarni“. Zabrinjavajuće je ako Ministarstvo zdravlja ne zna šta govori ministar koji mu je na čelu. Ministar zdravlja je ponosno obavestio da se o korišćenju kasarni dogovorio sa ministrom odbrane, a lakše je ubiti čoveka nego sakriti vest koja je nepovratno odlepršala u „sajberspejs“ i štampana je u desetinama hiljada primeraka.
8. „Činjenica je da medicinski alkohol pomaže u odstranjivanju virusa koji ostaje na ravnim površinama u okruženju“. Zamenjene su teze. Predsednik vladajuće partije se založio za preventivno pijenje rakije. Sugeriše li mu Ministarstvo zdravlja da se okrene otrovnom (denaturisanom) 70-procentnom alkoholu?
9. „Ministarstvo se pita kako je moguće da je 2009. godine u Srbiji preminulo 150 osoba od virusa?“ (Tada je vladala pandemija svinjskog gripa i četvrtina populacije Srbije bila je zaražena.) Ovo je čak i za politikantske umove prljav argument. Implikacija je da je pre desetak godina bilo lošije. Postavlja se pitanje šta bi bilo kad bismo se vratili za još toliko vremena unazad, kada je vladala ista ekipa (lako izmenjena biološkim i zakonskim neminovnostima) i kada je Srbija i materijalno i moralno pala na najniže grane u svojoj dugoj istoriji.
10. „Ukoliko je neko boravio u prostoru sa 20.000 ljudi, gde se pojavilo dvoje zaraženih, ne postoji ni jedan epidemiološki razlog za sprovođenje mera nadzora ili bilo šta slično“. Opet su zamenjene teze. Pitanje je bilo da li bi predsednik vladajuće stranke, u slučaju da oboli, prihvatio postupak koji važi za ostale smrtnike. Čuđenje je izazvao njegov uslov da će se podvrći potrebnim merama samo ukoliko jedna televizija dva puta prikaže emisiju o njemu.

Da zaključimo. O protivepidemijskim merama treba da odlučuju epidemiolozi. Oni su do sada taj posao dobro obavljali. Nažalost, ugled nekih od njih ugrožen je samo zato što su bili fizički prisutni uz davaoce neodgovornih izjava.

Autor je epidemiolog i redovni profesor univerziteta u penziji