Fabrika osnovana kroz otimačinu kožnih mantila

„Titoisti mi šalju zatočnika, moći ću malo da se zanimam polemišući“, rekoh sebi.

Kako sam čitao poduži tekst, tako su mi brkovi postepeno gubili nadmorsku visinu i to ne samo od dosade. Shvatao sam, naime, da mi Titova klika ne šalje oklopnu grdosiju na megdan, crnog Arapina, nego nekog zbunjenog čoveka koji svojim tekstom nesvesno stoprocentno podržava moju centralnu tezu i nigde joj ne protivreči. A kad pokuša da koristi ironiju, ja se smrznem kao kad vidim malo dete da se igra sa makazama: „Povrediće se, mukica“, pomislim.

Moja centralna teza je da firme koje mogu da budu dobre, efikasne i ekspanzivne u privatnom vlasništvu, neminovno odlaze u propast i bankrot kada su društvene i/ili državne čim „muzika prestane da svira“, tj. budžetski novac koji država parazitski isisa od produktivnog sloja prestane da umiva te korporativne frankenštajne. Shodno tome, polazeći iz socijalističkog društva gde je čitava privreda društvena ili državna, jedini način da se ona podigne, stavi na zdrave noge i podstakne na rast je da se prenese u privatne ruke, da se privatizuje.

Moj protivrečnik ne radi ništa drugo na pet šlajfni koje zauzimaju tri puta više mesta nego moj inicijalni tekst, osim što daje jedan odličan primer te moje centralne teze: preduzeće „21. maj“ gde je on bio socijalistički direktor.

Kao što saznajemo iz tog teksta, preduzeće „21. maj“ osnovano 1949. godine, „na ledini, angažovanjem sopstvenih snaga“. Ovo maltene liči na kadar iz nekog Ajzeštajnovog filma, gde ja gledam kako se moj polemičar 1949. godine, u jeku Golog otoka i kolektivizacije te gladi pouzrokovane nasilnim otkupom na selu nadomak te ledine, skida go do pasa, uzima budak i zamahuje na nekoj poljani, da bi u sledećem kadru potpisivao višemilionski ugovor sa glavnim ljudima iz Boša, koji su vidno impresionirani.

Skoro da mi je bez veze da razbijam bajkovitu idilu, ali muči me crv sumnje i imam nekoliko pitanja vezanih za to osnivanje firme, preko kojih se prolazi suviše brzo, čini mi se. Prvo, kome je pripadala zemlja, ta „ledina,“ na kojoj je fabrika podignuta, i na koji način je ona stečena? Drugo, pošto je „21. maj“ bilo društveno preduzeće, čije su bile te „sopstvene snage“ koje su bile angažovane da bi se fabrika podigla? Društva? Kog društva? Kako to „društvo“ misli, odlučuje i ko snosi rizik ako to „društvo“ donese pogrešnu odluku? Pošto je svaka investicija bazirana na žrtvi, tj. na imetku stečenom akumulacijom koja nije otišla u potrošnju, ko snosi žrtvu te „društvene“ investicije? Prosto rečeno: od kojih usta je KPJ otkinula hleb koji je preusmerila na gradnju fabrike-frankenštajna u čijim genima je bilo upisano da će neminovno propasti, samo se nije tačno znalo kad.

Ova pitanja su razume se retorička jer ja znam odgovor na njih: otimačina, otimačina, otimačina.

Fabrika „21. maj“ osnovana je kroz otimačinu koju su kožni mantili sproveli među gazdama i domaćinima užičkog kraja, streljajući pri tom veliki broj onih koje su opljačkali. One koje nisu streljali, poslali su nevine na dugogodišnje zatvorske kazne u kazamate torture, ili oterali u egzil.

To je veoma loša karma i uopšte me ne čudi što je takva firma, jedna od mnogih koje su nastale na sličan način u titoizmu, završila u bankrotu. Postoji određena kosmička pravda u sceni kao iz Kusturičinog filma, kad Rom tera mrtve zastarele mašine iz bankrotiranog monstruma-fabrike na otpad da uzme neku paru za staro gvožđe.
Posle toga slede pasusi rozikastih reminiscencija kojim putevima su autor teksta i njegovi partijski drugovi neminovno odveli „21. maj“ u propast.

Jedno od tih sećanja moram da pomenem, jer mi je fascinantno da se autor hvali nečim čime bi on i njegovi titoistički partneri u zločinu morali večno da se stide i posipaju pepelom.

On pominje kako ga je u jeku tiranije titoizma, njegova Svetost patrijarh German zvao na ručak, iznenađen i obradovan činjenicom da je autor, tada socijalistički direktor-član KPJ, platio crkvenu zemlju koju je uzeo za širenje fabrike.

Moj protivrečnik izgleda ne razume da je normalna stvar u normalnim slobodnim društvima da se tuđa imovina kupuje i plaća po ceni koja se dobrovoljno ugovori.

On ne razume da je logičan zaključak toga da je patrijarh German iznenađen nečim što je normalno u slobodnom društvu, činjenica da je titoističko društvo u kome je on vodio „21. maj“ bilo diktatorsko i tiransko, gde nisu postojale osnovne slobode, kao što je pravo privatne svojine. Patrijarh je bio navikao da se imovina crkve otima, a sveštenici i monasi streljaju i kolju (veći broj je stradao od komunista nego čak od ustaša). Opet mi se vraća filmski flešbek, i vidim autora-tadašnjeg komunističkog direktora, zadovoljnog, kako ide na ručak kod frapiranog patrijarha, kao Iliju Čvorovića iz „Balkanskog špijuna“ koji razuverava patrijarha da će mu Đura oprostiti što ga je tukao.

Autor završava svoju priču neveselom konstatacijom da je privatnik koji je otkupio mašine propale fabrike „21. maj“ kao staro gvožđe zaradio na toj operaciji više nego on za 20 godina službovanja i vođenja fabrike.

I to govori sve o socijalističkom eksperimentu u ekonomiji, toj kugi koja nas je pritisla od ’44. godine naovamo. Jedan neveliki privatnik koji je slobodan da uđe u rizik investicije svoje ušteđevine u kupovinu starih mašina (da, taj trgovac robom za reciklažu nije oteo mašine da ih proda u staro gvožđe kao što su autorovi partijski prijatelji oteli imovinu i sredstva da je sagrade nego je kupio u transakciji bez prisile i platio svojim novcem) je u stanju da stvori više dodate vrednosti za jedno poslepodne nego socijalistički direktor za 20 godina vođenja fabrike.

I zato je privatizacija bila jedini pravi i dobar put izlečenja od smrtonosne bolesti komunizma.