Fašizam i komunizam nisu isto

Nerado zato, jer je pomenuti tekst još jedan u nizu sličnih tekstova iz velikog, politički jasno motivisanog i definisanog, projekta revizije i falsifikovanja istorije Drugog svetskog rata na ovim prostorima.

Glavni pravac udara pomenutog projekta jeste pokušaj tzv. dokazivanja da su fašizam i komunizam isto.

Nažalost, u dobrom delu današnje Evrope postoje takve tendencije, te Srbija u tom pogledu nije usamljena.

Ono što se u ovakvim tekstovima, kao što je pomenuti, ističe jeste činjenica da se potpuno svesno ignorišu razlike u borbi protiv fašizma za vreme Drugog svetskog rata na prostoru Jugoslavije i, recimo baltičkih zemalja, da uzmemo jedan karakterističan primer.

Iz svojih pragmatičnih razloga i Evropska unija je jednom svojom rezolucijom ovakav pristup olakšala.

Poznato je da su se jugoslovenski komunisti za rat pripremali daleko pre Hitlerovog napada na Sovjetski Savez.

Takođe, za tadašnje odnose u komunističkom svetu, ili kako se govorilo, u međunarodnom radničkom pokretu, Hitlerov napad 22. juna, bio je samo logičan okidač za podizanje ustanka u Jugoslaviji, tj. i u Srbiji.

Poznati su pokušaji da dođe do dogovora između četnika i partizana o zajedničkoj borbi protiv okupatora.

Do takvih zajedničkih borbi je i došlo na početku rata u zapadnoj Srbiji, na primer, prilikom oslobađanja Krupnja.

I to bi bilo skoro sve kada je o četničkom otporu reč.

Kada su postale jasne razmere kolaboracije sa okupatorom u Srbiji, u borbi protiv fašističkog neprijatelja i njegovih domaćih pomagača, partizani su svoje neprijatelje zarobljavali, a za velika i očigledna nedela streljali.

Partizani nisu svoje neprijatelje klali.

Navodi iz pomenutog teksta nisu bilo čime verodostojno potkrepljeni, i verovatno su preneti iz svojevremene kvislinške propagandne mašinerije, obilato korišćene protiv partizana.

U istoriografiji iz perioda II svetskog rata nema nijedne fotografije na kojoj se vidi to što im se pomenutim tekstom insinuira, dok za četnike ima bezbroj.

Nikad niko nije čuo za termin „partizanske trojke“, dok su četničke bile poznate po širenju straha i trepeta.

I, kao što rekoh na početku, ne bih ovom prilikom širio ovu veoma važnu problematiku, sem da autoru skrenem pažnju na neke nezaobilazne izvore.

Ratko Martinović je napisao knjigu „Od Ravne gore do vrhovnog štaba“, iz koje je moguće proveriti moje pomenute navode.

Takođe, u vezi sa pominjanjem Despotovca, skoro je objavljeno reprint izdanje knjge autora Dušana Price i Joksima Radojkovića „Mijajlova jama“, zapisi o zločinima četnika Draže Mihailovića sa vreme Drugog svetskog rata na području Srednjeg pomoravlja i Gornje Resave.

Što se tiče promene politike saveznika u pružanju pomoći tokom Drugog svetskog rata, predlažem knjigu Bila Dikina „Bojovna planina“.

Ovaj autor je bio neposredni svedok onoga šta se stvarno na terenu događalo, a bio je i bliski saradnik Vinstona Čerčila na njegovim memoarima.

I, na kraju, pošto je ostalo nešto manje od mesec dana do Sv. Nikole, predlažem autoru teksta da ode u selo Vranić nadomak Beograda, na drugi dan Sv. Nikole, i da poseti spomen-kuću porodice Pantić.

Možda mu ta eventualna poseta pomogne u objektivnijem sagledavanju onoga šta se stvarno dešavalo za vreme II svetskog rata, ali čisto sumnjam.

Autor je predsednik Saveza antifašista Srbije