Fatićeve neistine o socijalnoj zaštiti

U tekstu autora dr Aleksandra Fatića, pod nazivom „Ministarka i deca“, navodi se niz neistina koje se odnose na postupanje centara za socijalni rad i sistema socijalne zaštite.

Tekst, pored toga što ne oslikava stvarnu sliku funkcionisanja socijalne zaštite, zaposlene u sistemu socijalne zaštite optužuje za trgovinu decom i nemarnost u radu na zaštiti dece, pa sve do toga da ga povezuje sa najnovijim aferama seksualnih zloupotreba odraslih lica.

Ovaj put, procenjujući stručni rad organa starateljstva iz političke perspektive, navodeći da se „deca oduzimaju političkim protivnicima“.

Čitajući tekst, s pravom postavljamo pitanje o kojim protivnicima gospodin Fatić govori?

Poštujući pravo na drugu perspektivu, moramo da naglasimo da centri za socijalni rad u svojim svakodnevnim aktivnostima primenjuju niz mera i intervencija kako bi osigurali bezbednost dece i mladih, kao i korisnika drugih kategorija.

Takođe, sve mere su usmerene ka poštovanju najboljeg interesa deteta, što nije uvek uočljivo na prvi pogled, naročito kada se neproverene i polovične informacije o pojedinim slučajevima prenose putem medija i društvenih mreža.

Na takav način javnost stvara drugačiju sliku o centrima za socijalni rad, zaveden slikom „tužnih roditelja i srodnika kojima su deca oteta, ne videći na tim snimcima ožiljke od gašenih cigareta na telu dece, grubo zanemarivanje njihovih potreba, izostanke iz školskih klupa, rane koje postoje na njihovim dušama a koje su najčešće nanete od strane detetu poznatih lica, od kojih se i izmeštaju. Ovde nema suprotnih strana, niti protivnika. Sistem socijalne zaštite je uvek igrao na kartu sličnosti i zajedničkog cilja – što sveobuhvatnija zaštita onih koji ne mogu sami da se brinu o sebi.

Stiče se utisak da se informacije o postupcima koji se vode u sistemu socijalne zaštite paušalno navode, bez prethodne provere i perspektive druge strane.

Ovo potvrđuje i drugi tekst na koji želimo da reagujemo „Kovid 19 i žene sa invaliditetom u ustanovama socijalne zaštite“, objavljen dana 16. 4. 2021. godine, u kojem autorka navodi nalaze istraživanja, bez jasne naznake ograničenja istraživanja i naznake da li su u spomenutim nalazima učešće imale sve relevantne strane.

U tekstu se ukazuje na postojanje nasilja nad ženama, korisnicima ustanova za smeštaj, kao i na izostanak sistemske reakcije na tu vrstu nasilja, koja je prema rečima autora bila izraženija tokom epidemije, odnosno poslednjih godinu dana.

Moramo da istaknemo da je nasilje jedna sveobuhvatna i opšteprisutna pojava, ali da je sistem socijalne zaštite prihvatio koncept „nulte tolerancije na nasilje“.

Dominantan oblik zaštite u centrima za socijalni rad je upravo rad na sprečavanju nasilja u porodici.

U svim domovima su formirani interni timovi koji se bave pitanjima nasilja, pre nekoliko godina su svi stručni radnici prošli obuku upravo na ovu temu.

Tokom protekle godine nije postojao nijedan inspekcijski nadzor zbog nasilja koje se dogodilo u ustanovi, niti pritužbe koje su upućene centrima za socijalni rad od strane srodnika ili samih korisnika, da se ovakvo nasilje desilo.

Kao profesionalci čija profesija pre svega usmerena na pomoć i podršku, imamo razumevanja za različite poglede na okolnosti, dešavanja i situacije.

Takođe, razumemo i zabrinutost pojedinaca i javnosti uopšte za određene pojave i moguće zloupotrebe, cenimo javno iznošenje istih i reakciju na njih, ali ne prihvatamo da smo deo udruženog kriminalnog miljea, koji učestvuje u „eksponiranim sumnjivim slučajevima zloupotrebe dece“, niti u prikrivanju nasilja koje nad našim korisnicima vrše zaposleni u ustanovama.

Bez namere da glorifikujemo sistem socijalne zaštite i da aboliramo propuste koji se neminovno dešavaju u ovoj oblasti, kao i u svim drugim oblastima, smatramo da postoje mehanizmi i institucije koje kontrolišu centre za socijalni rad – od resornog ministarstva, nezavisnih tela kao što je Ombudsman ili Poverenik za ravnopravnost, do profesionalnih udruženja i Etičkog odbora, do lokalnih samouprava kao osnivača, a na kraju i tužilaštava i sudova.

Moramo da skrenemo pažnju da među svim tim „kriminalcima“ iz socijalne zaštite, postoje i oni koji časno i posvećeno rade svoj posao, uz dugogodišnje iskustvo, trudeći se da u svakom konkretnom slučaju daju svoj maksimum.

Za propuste koji se dese u sistemu socijalne zaštite, uvek odgovaraju stručni radnici, nad kojima se često preduzimaju i najdrastičnije mere, o čemu smo imali prilike da svedočimo.

Sve ovo govori o ozbiljnosti i odgovornosti svih karika u lancu u socijalnoj zaštiti.

Stručni radnici zamenjuju roditelje kada ih nema i kada su deca ostavljena, zanemarena, zlostavljana, zloupotrebljena i preuzimaju sve radnje u nezi, brizi, bezbednosti, kao i obrazovnim aspiracijama, zdravstvenom zaštitom.

Oni su ti koji daju podršku kada se sa decom i njihovim osećanjima manipuliše, kada se ne vodi računa o posledicama eksponiranja dece po medijima, po društvenim mrežama.

Mislite li da u glavi jednog 14-godišnjaka postoji svest da će svi drugari znati da on ima problem u porodici?!

Ako krenemo od koncepta odgovornosti – insistiramo da svako bude odgovoran za javno plasiranu reč, pa tako i autori tekstova i kolumna objavljenih u vašim medijima.

Molimo Vas da se prilikom izveštavanja o temama iz oblasti socijalne zaštite, pored iznošenja ličnih stavova, prezentovanja rezultata istraživanja, iznošenje detalja o slučajevima, informacije tražite i na drugoj strani, od onih koji svakodnevno, 24 sata dnevno i 7 dana u nedelji, brinu o brojnim potrebama građana.

Upravo zbog ovog imperativa odgovornosti, zaposleni u centrima za socijalni rad su tu da uteše, ohrabre, motivišu, obrišu suze, zagrle i po potrebi zbrinu.

Bilo da je reč o deci, odrasloj, nemoćnoj osobi ili starim licima – oni ne odustaju. Ispunjavajući tako svoju profesionalnu, ali i ljudsku dužnost.

Srdačno.