Frustracija SSP i DS

Dan ranije ista novinarka objavila je na sajtu Danasa tekst na istu temu. Oba teksta primer su novinarske neprofesionalnosti.

Tekst na sajtu počinje rečima: „Predstavnice SSP i DS, dela opozicije koja nije želela da bude deo međustranačkog dijaloga bez stranih posrednika tokom kojeg je dogovoreno formiranje Privremenog nadzornog tela…“. Tri novinarske greške se mogu uočiti u ovoj rečenici i u daljem tekstu.

Prvo, novinarka komentariše informaciju, odnosno saopštenje i tu se odmah očituje pristrasnost, jer saopštenje REM-a o emisiji N1 „Decenija vlasti“, koje je REM sročio bez znanja ostalih članova PNT, na sajtu Danasa je objavljeno 2. marta bez novinarskog komentara i nečijih izjava.

Dakle, prema REM-u korektno, prema onima koji ga kritikuju drugačije.

Drugo, saopštava se netačna informacija o SSP i DS koje nisu htele da budu deo dijaloga bez stranih posrednika na kome je doneta odluka o Privremenom telu. Istina je da je odluka o Privremenom nadzornom telu doneta upravo u dijalogu vlast – opozicija uz prisustvo predstavnika Evropskog parlamenta, a potvrđena i u onom dugom dijalogu bez stranaca.

Treće, na samom početku teksta, novinarka uvodi u temu predstavnice vrlo zainteresovanih stranaka, za koje se zna da su napustile međustranački dijalog kada su shvatile da nijedan predlog iz njihove Strategije za promenu izbornih uslova nije prihvaćen, a nije ni mogao, jer su predlozi bili neupotrebljivi i pokazali da te stranke u sebi ili oko sebe nemaju iole kompetentne ljude, bar za oblast medija.

Obe sagovornice, dakle, s jedne strane, valjda po novinarskom pravilu da tako i treba. U međusranačkom dijalogu je učestvovalo oko 30 stranaka.

Četiri su napustile razgovore, još pre nego što je uopšte doneta odluka o Privremenom nadzornom telu i među njima su SSP i DS.

Kako to da niko iz onih ostalih 26 stranaka nije ništa pitan?

Ceo tekst sa sajta integrisan je i u sadržaj priloga u štampanom Danasu, gde je napravljen tendenciozni konstrukt koji treba da pokaže kako su predstavnice dve političke stranke u pravu kada kažu da Privremeno nadzorno telo nije ni trebalo da postoji kako je ono „smokvin list“ i kako treba da legitimiše postojeće stanje.

Trebalo je ovakvim izjavama potpuno potisnuti činjenicu da su se članovi Privremenog nadzornog tela koji nisu iz REM-a upravo oglasili sa dokazima da funkcionerska kampanja ne jenjava nego jača.

Onima koji idu logikom „što gore to bolje“ je to zasmetalo jer narušava uverenost da samo oni mogu nešto da poprave, pokrenu, uoče, a ako se neko drugi umeša, on ne valja i kada ništa ne otkriva i kada otkriva istinu potrebnu javnosti.

Ana Stevanović, članica Predsedništva SSP, i Tatjana Manojlović, potpredsednica DS, snažno izražavaju frustraciju svojih stranaka što ih niko: ni vlast, ni veći deo opozicije ni evroparlamentarci nisu uzeli u obzir.

Novinarka im to omogućava.

Čak i to da gospođa Manojlović podseti kako je u jednoj televiziji imala polemiku sa mnom, a da sam ja „pohrlio u nadzorno telo“.

Ta zlurada opaska, naravno, ne dokazuje ništa sem zluradosti, a inače u toj emisiji na N1 gospođa Manojlović nije mogla da odgovori ni na jedan moj argument, pa zato kada nije suočena sa neistomišljenikom koristi priliku.

Mene autorka teksta ništa nije pitala.

Inače, Privremeno nadzorno telo za praćenje medija tokom izborne kampanje je nešto što u Srbiji postoji prvi put.

Postoji zato što su se o tome dogovorili vlast, opozicija i evroparlamentarci i zato što se godinama govori da nešto treba učiniti.

Niko, ni oni koji su ga predlagali ni oni koji su u njemu, nijednog trenutka nije imao iluziju da će to telo napraviti potpuni preokret i rešiti probleme koji se gomilaju godinama.

I niko u njega nije pohrlio, već su njegovi članovi uzdržano prihvatili taj posao smatrajući da čine pokušaj koji bi trebalo da doprinese javnom interesu i istovremeno svesni da im se može dogodito ovo što se upravo događa, da budu osporavani sa svih strana.

To što je posle perioda korektne saradnje i tolerantnog odnosa, u samom Privremenom nadzornom telu, došlo do određenih razlika, jeste pre nešto što se moglo očekivati iz doktrinarnih, političkih, ljudskih razloga, ali to nikako ne opravdava zlonamernost onih koji ne rade ništa jer i ne znaju da rade ono o čemu govore.

Ali, ovde je, nažalost, reč pre svega o novinarskom gestu koji je za svaku osudu.

Autor je profesor univerziteta u penziji i predsedavajući Privremenog nadzornog tela za praćenje medija tokom izborne kampanje