Foto: DanasNe pamtim da me je ikad jedan novinski tekst, ne kao konkretnu ličnost, već kao pripadnika brojne armije čitalaca, uvredio u tolikoj meri kao sećanje Vojkana Ristića pod naslovom „Istina je tamo negde“, objavljeno u „Danasu“ 16. decembra. Tim tekstom se, naime, vređa inteligencija čitalaca neshvatljivim izmišljanjima, kontradiktornostima i nedoslednostima, i to na ružan, neprofesionalan, pa, čak, i tabloidan način.
Nikada nisam mogao da prihvatim nepisano pravilo da se o mrtvima i prisutnima govori sve najbolje, jer je to izraz licemerja (poenta je: govoriću o mrtvima pohvale, jer i ja ću umreti, pa neću da me tada iko kudi), ali autor ovog teksta ide u drugu krajnost – podsmeva se mrtvom Simi Pogačareviću, tako što ga, kao zvanično proglašenog narodnog heroja, srozava, i to na osnovu predanja (drugim rečima, na osnovu neproverenih glasina i nepouzdanih sećanja), na nivo lopova koji je ubijen kao kradljivac krompira, a ne kao jedan od vođa partizanskog otpora na jugu Srbije, koga su u decembru 1941. godine ubili bugarski okupatorski vojnici.
Da podsetim čitaoce: u prvom pasusu pomenutog članka, u tzv. novinarskom lidu, autor piše (nikog ne citira, već konstatuje): „Funkcioner Komunističke partije Jugoslavije i jedan od vođa partizanskog pokreta na jugu Srbije, stolarski majstor Sima Pogačarević poginuo je sa još dvojicom drugova 21. decembra 1941. godine na mestu Dve česme u napadu veće grupe bugarskih vojnika. I posle 80 godina od smrti Pogačarevića njegova pogibija izaziva brojne nedoumice. U istorijskoj građi ne postoji adekvatan odgovor na okolnosti pod kojima je on stradao“.
Pošto „odgovor na okolnosti“ ne nalazi u istorijskoj građi (i time demantuje ono što je konstatovao u prvoj rečenici), autor poseže za onim čega ima na pretek – za proizvoljnim pretpostavkama i predanjima, pozivajući se na nekakve autoritete. On se, pri tom, ne libi da naglasi da je reč o navodnim činjenicama i pretpostavkama, koje sve, u krajnjoj liniji, vode ka zaključku da je Sima Pogačarević proglašen za narodnog heroja bez ikakve osnove („tek da bi ga Vranje imalo“), a da je krajnje neherojski okončao svoj život.
I Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju Srbije, konstatuje nešto slično kao Vojkan Ristić u pomenutom lidu ovog teksta. U antrfileu je navedena njegova izjava da je Vranjski odred, opkoljen od Bugara, postradao 21. decembra (nastradala su 22 pripadnika), pa da je Pogačarević pokušao da se prebaci na planinu Kukavicu, ali se zbog velikog snega i jake zime vratio u zemunicu na Dobroj vodi odakle je i pošao. Tu je i stradao (proizilazi da se to sve dogodilo u jednom danu). Ne pominje Pavlović još dvojicu partizana koji su ubijeni sa Simom. A Ristić ističe da su Bugari likvidirali ovu trojicu partizana, zapravo, dan pre nego što su 22. decembra započeli svoju operaciju protiv Vranjskog odreda! Oni su ih ubili, znači, unapred (?) – pre nego što su došli u vranjanski kraj!
Pogačarevića je navodno Bugarima potkazao izvesni Dragutin Nikolić, koji je nakon teškog mučenja, kako Vojkan Ristić citira dr Josifa Trajkovića, pristao da odvede bugarske vojnike na položaje starih zemunica, a ne u onima u kojima su boravili Pogačarević i još dvojica saboraca (drugim rečima, bugarski vojnici su, mučeći ga, tražili da ih odvede na pogrešnu lokaciju, a on je na to pristao!).
Usledila je egzekucija trojice partizana, pri čemu je Pogačarević (u decembru 1941. godine) „poginuo uz konstataciju“ dr Josifa Trajkovića (u knjizi objavljenoj posle 47 godina!) da se na „Siminom čelu videla rascvetana crvena ruža“! Šta znači „poginuti uz konstataciju“ i šta je „rascvetana crvena ruža“ teško je razumeti, baš kao i ocenu da je „vešto prikrivanje istine o smrti narodnog heroja namerno i svesno od strane komunističke vlasti ključno uočljivo u činjenicama koje otkriva dr Vukašin Antić u svojoj knjizi ‘Novi prilozi za biografiju narodnog heroja Sime Pogačarevića'“, navodeći objašnjenje urednika fabričkog lista vranjanskog „Simpa“ iz januara 1987. godine zašto neće da štampa feljton o „manje poznatim detaljima iz života i rada Sime Pogačarevića“ (da ne bi otvorio „bespotrebnu polemiku“ sa rodbinom Dragutina Nikolića, koji je, posle oslobođenja, na osnovu optužbe da je zbog potkazivanja Pogačarevića i dvojice njegovih saboraca Bugarima 1945. godine najpre osuđen na smrt, ali ga je kasnije Viši vojni sud oslobodio krivice).
Postoje li pisani dokazi o stradanju Pogačarevića i drugova i o suđenju Dragutinu Nikoliću? Ne postoje.
Vojkan Ristić citira tvrdnju dr Vukašina Antića da ih je, navodno, iz Istorijskog arhiva u Vranju preuzeo izvesni Miodrag Mitrović za pisanje monografije. U tim okolnostima, kada je „istina tamo negde“, a ne zna se gde, lako je obezvrediti Pogačarevića, jednog od vođa partizanskog pokreta na jugu Srbije i narodnog heroja, i neproverenim izmišljotinama kao što to čini književnik iz Vranja Zoran Nikolić, čije reči Ristić citira na kraju svog teksta: „Što se, pak, tiče Sime Pogačarevića, meni je zanimljivo predanje koje kaže da su ga ubili seljaci dok je na Dobrim vodama krao krompir, svejedno da li je to istina ili ne“.
Da li je istina ili nije za književnika Nikolića, znači, „nema veze“: ne treba proveravati! Važno je da je zanimljivo! Poenta je u „sjajnom efektu“ – Sima Pogačarević nije heroj, već kradljivac krompira koga su seljaci „utepali“, a „komunističke vlasti“ su namerno i svesno prikrivale tu istinu, koja, ipak, nije „tamo negde“ (kao što se konstatuje u naslovu Ristićevog teksta), već je na dohvat ruke svakome ko može i hoće da prihvati ovu „papazjaniju“ od „predanja“ i insinuacija o čoveku koji je mrtav već 80 godina.
Da li Sima Pogačarević ima svoju rodbinu koja bi mogla da „otvori potrebnu polemiku“ da bi on ubuduće bio pošteđen sprdnje, šegačenja i kompromitacije ili da bi bilo potvrđeno, argumentovano – na osnovu dokaza, da su, ipak, opravdani pokušaji osporavanja njegovih zasluga i demistifikovanja njegove smrti?
Zoran Nikolić ima pravo, kao i svi književnici, da izmišlja događaje i ličnosti, ali tu slobodu nema ili bar ne bi smeo da sebi priušti niko ko pretenduje da se bavi istoriografijom, pa makar i za potrebe novinskog članka u tako ozbiljnom listu kao što je „Danas“.
Autor je penzionisani novinar iz Čačka
Odgovor redakcije Danasa pročitajte sutra
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
