Glasanje za promenu

S jedne strane, Vučić, poput Erdogana, za uvođenje predsedničkog sistema, najpre stvarno, a potom i formalno, pošto ima na raspolaganju skupštinsku većinu za promenu ustava; s druge strane, Radulović, za ukidanje partokratskog „parazitskog sistema koji ubija Srbiju“, mada bez velikih izgleda, jer ima protiv sebe sve moguće parazite ove zemlje, a njih nije malo.

Spekulacije četiri Danasova „asa“ koji prate izbornu groznicu, poput svih spekulacija, uglavnom stoje suviše visoko iznad stvarnog toka zbivanja. Doduše, jedan od njih više voli da zabavi svoje čitaoce, u stilu „Mi bismo da uđemo u NATO, al’ da nam ne uđe“, drugi, onaj što čita Hegela, izjavljuje da je Radulović danas „potrčko i levo smetalo“, treći ne može bez čestih istorijskih paralela, a četvrti svaki svoj napis završava rečenicom, parafraziram: „Ipak, smatram da Rusiju treba do temelja razoriti“.

Za razliku od Danasovih komentatora, Vladimir Gligorov u svom tekstu „Ishod izbora može biti veća samovolja“(Danas, 28.03. ’17) iznosi ovejanu suštinu. On piše: „Kada bi (istraživači i komentatori) isticali šta je zapravo predmet glasanja… glasači, dakle, ne bi glasali za centralizaciju vlasti, pa bi izlaznost bila veća ukoliko bi postalo jasno da ishod ovih izbora može biti veća samovolja, i manje demokratije“. Gligorov dalje piše da bi „tome doprinela i kampanja protivkandidata o rezultatima vlade. O tome najviše govori Radulović, a trebalo bi da je ključna tema svima“, pošto se „sadašnji predsednik vlade kandiduje za predsednika države, a koji će, ako pobedi, biti faktički i predsednik vlade“.

Poput Gligorova, koji tvrdi da je „bankrotstvo javnih finansija palo na teret plata i penzija“, Radulović, kome je, kao bivšem finansijskom ekspertu tužilaštva i ministru privrede, situacija kristalno jasna, navodi konkretne razloge našeg četvrtvekovnog bezumlja i beščašća, ali i konkretne mere za promenu partokratskog parazitskog sistema. On otvoreno iznosi da „svaka subvencija, svaka nameštena pljačkaška privatizacija, 30 odsto ide na reket“ (NIN, 23. 03. ’17), u lične džepove ili na finansiranje vladajuće partije, a takvih je privatizacija bilo ne 24, već 124. Osim toga, on govori o izvlačenju para iz javnih preduzeća i državnih banaka, o tajnim ugovorima, o prodaji zemlje direktnom pogodbom i ispod cene, o javnim nabavkama bez tendera ili sa nameštenim tenderima, o Superhiku koji koji „uzima siromašnima da bi da bi dao bogatima“, to jest koji „uzima građanima, penzionerima, zaposlenima u javnom sektoru i daje stranim investitorima i partijskom parazitskom sistemu, odnosno partijskim kadrovima“ (NIN, 23. 03. ’17).

Prema Raduloviću, promena sistema je moguća ako bi se na osnovu novih izbornih zakona dobila odgovorna vlada koja bi dala da se popiše sva državna imovina i uvede red u javna preduzeća, koja bi ukinula subvencije stranim investitorima, inicirala smanjenje poreza i doprinosa i uvođenje progresivnog poreza, koja bi postavila temelje agrarne reforme i inicirala donošenje zakona o poreklu imovine i zakona o medijima, te koja bi pokrenula reforme pravosuđa, obrazovanja, zdravstva i socijalne zaštite, uz rešavanje tekućih problema restitucije, kredita u švajcarskim francima, povezivanja radnog staža i vraćanja plata i penzija.

Nažalost, u uslovima medijske blokade, zdrave ideje Gligorova i Radulovića ne mogu da dopru do biračkog tela.

Autor je profesor iz Paraćina