Gledanje u tuđe dvorište

 Znajući ga, ne lično, već iz njegovih radova, kao liberala kojem nacionalno i etničko nije (bilo) na prvom mestu, nisam mogao da zamislim da će upotrebiti svoj intelektualni ugled i naučnički integritet da saučestvuje u orkestriranom napadu na Crnu Goru koji već duže vremena dolazi iz Srbije kako od SPC, vladajućih krugova tako i od srpskih nacionalista i suverenista.

Kako to čini Divjak? On sasvim ispravno navodi teorijske postulate sekularnog građanskog društva da je „građanin glavni subjekt politički shvaćenog naroda oslobođen ideoloških, etno-kulturnih i verskih atributa“ pa izražava čuđenje kako u Crnoj Gori ne poštuju građansku tezu „o odnosu države prema kulturnim tradicijama“, navodeći filozofa Jirgena Habermasa: „Reprodukcija tradicija i kulturnih formi predstavlja dostignuće koje treba pravno omogućiti, ali se ona ne sme ni na koji način pravno zagarantovati.“ I dodatno objašnjava kako se sekularizacijom države religije ne ukidaju već se one „iz sfere države premeštaju u sferu društva“.

Sve dosad teorijski sasvim tačno i ispravno.

Ono što ostaje zagonetka jeste zašto se Divjak osvrnuo na Crnu Goru, a ne recimo na svoju domovinu Srbiju? Zar u Srbiji imamo samosvesnog građanina koji je lišen naslaga svoje verske i „etno-kulturne“ (kako veli Divjak) tradicije? Zar Srbija poštuje građanske kriterijume o političkom građaninu a ne o onome koji ističe svoju etno-kulturnu pripadnost? Zar Srbija nije vodila ratove devedesetih u ime nacije i vere? Zar političari u Srbiji danas, i oni na vlasti a bogme i u opoziciji, ne govore u prilog „srpskog identiteta“ (ne dakle liberalno-građanskog!) koji je oličen u „pravoslavnoj, svetosavskoj veri“?
Zar Divjak nije mogao da prozbori o težnjama SPC da postane državna religija (umesto što gleda u tuđe dvorište!) što ona, kad već nije to u formalnom smislu, svakako jeste u faktičkom (ne plaća porez, meša se u državne poslove, predsednik Republike i ministri idu na političke konsultacije kod patrijarjha, i sl.)?
Ili, pak, o tome da SPC uporno odbija da dâ bilo kakve ingerencije episkopatu Rumunske pravoslavne crkve za versko delovanje među pravoslavnim Rumunima u Srbiji, iako Srbi u Hrvatskoj, Sloveniji, Mađarskoj, Italiji, Nemačkoj, SAD , Australiji i širom demokratskog sveta, imaju ne samo zagarantovana verska prava nego srpski episkopi imaju tamo svoje legalne i tamošnjim državnim zakonima uređene eparhije.

Kada Divjak govori o autokratskoj vladavini Mila Đukanovića („O autokratskom karakteru današnjeg crngorskog režima rečito govori…“ itd..) kako to da ne primećuje u najmanju ruku isti takav karakter današnjeg srpskog režima?

Kako to, biblijski rečeno, da u svom oku ne vidi balvan, a u tudjem vidi trn?
Neshvatljiv je Divjakov argument koji poteže poput novinara kakvog tabloida prorežimske orijentacije, kako Miraš Dedejić, mitropolit neprizante Crnogorske pravoslavne crkve, „pesnicim udara staricu i bukvalno je obara na zemlju“ potkrepljujući tu svoju tvrdnju snimkom na „Youtube“ .

Moguće da je tako stvarno bilo. Ali postoji i snimak takođe na „Youtube“, od pre nekoliko godina kako sveštenik Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori, Velibor Džomić, poznat po svom neobuzdanom temperamentu, razmenjuje bokserske udarce sa nekim civilima, očito neistomišljenicima. I šta ćemo sad? Pa zar su to argumenti za ozbiljnu temu kakva je Zakon o verski m zajednicma jedne susedne države?

Znajući Divjaka kao vrsnog filozofa neshvatljiva mi je njegova tvrdnja kada govori o Crnoj Gori i Milu Đukanoviću kako je tu reč o „šizofrenoj koncepciji po kojoj je supstancijalni temelj sekularne države konkretna religija“! Tvrdnja da religija ne može biti temelj sekularne države je teorijski nesumnjivo tačna, meni kao levičaru potpuno prihvatljiva.

Ali, upotrebiti je u kontekstu ove rasprave, u trenutku kada se vodi ne mala hajka na crnogorsku nezavisnost (setimo se tog famoznog 22. oktobra 2016. i pokušaja ruskih agenta u sadejstvu sa ekstremnim srpskim elementima da sruše Đukanovića) ne samo da ne deluje učinkovito za nameravane autorove zaključke, već zapravo potpuno kontraproduktivno. Da Divjak npr. živi u Nemačkoj, Australiji, Kanadi ili Engleskoj mogao bi da upotrebi takav argument, ali on živi na haotičnom Balkanu, prepunom nacionalizama, revitalizacije fašizma, mržnje i nasilja, zamrznutih konflikata…

I na kraju Divjak kaže kako ovo ne piše kao Srbin već kao liberal. Izneti stavovi ga međutim demantuju. Kao liberal morao se osvrnuti na triput težu političku i društvenu situaciju u Srbiji u odnosu na Crnu Goru. Čak i po istim „identitetskim“ pitanjima. To bi uradio jedan pravi liberal. To dakako ne bi uradio „pravi“ Srbin. I nije!

Autor je publicista