Gnev pobeđenih

No najpre, kada sam već prozvan, želeo bih da iskoristim priliku da izrazim zahvalnost svim kolegama koji su me izabrali za redovnog profesora opšte istorije novog veka na Univerzitetu u Beogradu, uprkos svim razlikama između nas, isključivo i samo na osnovu mojih naučnih i pedagoških rezultata. Time smo, verujem, ostali dostojni naših dobrih akademskih tradicija. Želim da zahvalim i svim ostalim kolegama, studentima i najširoj javnosti koji su zajedno sprečili pokušaj notornog političkog progona i bahatog kršenja svih zakonskih i akademskih procedura.

Pokušaji grupe nastavnika Odeljenja za istoriju potpisanih na dnu teksta u Danasu (Nikola Samardžić i prijatelji se, naime, lažno predstavljaju kao „Odeljenje za istoriju“, koje inače ima 39 članova) da, pošto su uprkos svakom zakonu i akademskom redu prognali nekoliko kolega sa Univerziteta u Beogradu, isto to učine i sa mnom, doživeli su potpuni slom. Posle ovako sramnog poraza, ljudski je ljutiti se. Izgleda, međutim, da im je gnev konačno zamaglio razum, jer je ovim tekstom jasno i nedvosmisleno dokazano ono što je od početka tvrdio većinski deo javnosti i akademske zajednice – da je ovde bila reč o ideološkom, političkom obračunu, kojim se nanosila šteta, pre svega, Univerzitetu u Beogradu i Filozofskom fakultetu.

Na političke denuncijacije neću odgovarati. U proceduri izbora u akademsko zvanje odlučuje se na osnovu naučnih i pedagoških postignuća, a ne političkih pripadnosti. Naravno, uvek ću se suprotstavljati stavovima da su Srbi biloški otpad Evrope, da su zaslužili Jasenovac i Goli otok (Nikola Samardžić), da je Blagoje Jovović bio ubica i nasilnik (Dubravka Stojanović), da je SPC u Crnoj Gori trebalo preoteti imovinu i svetinje i predati ih Milu Đukanoviću, da je Haški tribunal za bivšu Jugoslaviju, koji je celom svetu obznanio da su zločini nad Srbima nekažnjivi, Meka svetske pravde (I.Š.M.), itd, itd. Takođe, u vremenu koje dolazi tek ćemo raspravljati o tome na koji način su se neki od potpisane gospode i gospođa zapošljavali na Filozofskom fakultetu, o nepotizmu, o plagijatima i autoplagijatima, o bezakonju i obračunima sa neposlušnim kolegama i studentima, i o sličnim temama.

Kao jedini srpski istoričar koji je objavio naučnu monografiju za Oxford University Press, i čija citiranost u međunarodnoj nauci prevazilazi sve radove svih potpisnika ovih neistina uzetih zajedno, neću se osvrtati na izmišljotine ljudi koji su u svetskoj nauci potpuno anonimni, među kojima su i oni koji ne znaju ni jedan strani jezik i koji su u naučnoj literaturi čak prepoznati kao notorni plagijatori.

Trebalo bi, međutim, da još jednom odgovorim na pitanja: ispunjavam li uslove za izbor u zvanje i da li je procedura bila zakonita? Samardžić i prijatelji, kao i I.Š.M., objavili su u Danasu, naime, najobičnije, presne izmišljotine. Da ispunjavam sve predviđene uslove za izbor u zvanje (dodaću da ih višestruko prevazilazim jer, pored ostalog, ne dešava se često da se u izbor u zvanje ide sa dve naučne monografije) utvrđeno je na svim zakonom predviđenim univerzitetskim instancama: na 1) Katedri; 2) Kadrovskoj komisiji Filozofskog fakulteta; 3) Komisiji za pisanje referata o izboru u zvanje, koju je izabralo Izborno veće Filozofskog fakulteta; 4) Izbornom veću Filozofskog fakulteta, koje je referat usvojilo; 5) Veću društveno humanističkih nauka Univerziteta u Beogradu; 6) Senatu Univerziteta u Beogradu. Grupa poraženih nezadovoljnika nije podnela ni jedan prigovor u okviru zakonske procedure. Umesto toga, oni su se neformalno i bezuspešno, izmišljotinama i političkim denuncijacima obraćali Kadrovskoj komisiji, Izbornom veću i Senatu. Odgovarano im je činjenicama i argumentima. Pretpostavljam da nema potrebe da naglašavam da se sva ova univerzitetska tela ne sastoje od mojih političkih prijatelja. Mada, dozvoljavam mogućnost da neki od njihovih članova, ma šta o tome mislili Samardžić i prijatelji, više vole svoju zemlju od NATO pakta i da možda ipak odlaze na utakmice gde zajedno sa Delijama navijaju za Crvenu zvezdu.

Iz svega rečenog vidi se i da su univerzitetske procedure u potpunosti poštovane. O svakom detalju su, od početka do kraja, brinule pravne službe Univerziteta u Beogradu i Filozofskog fakulteta. Uzalud su Nikola Samardžić, Dubravka Stojanović i Vlada Stanković opstuirali proceduru upornim pokušajima da, uprkos sukobu interesa i svakom ljudskom moralu (svako od njih podneo je protiv mene po dve sudske tužbe), odlučuju o mom izboru u zvanje. Tatjana Subotin-Golubović, koja se godinama isticala u šikaniranju i proterivanju sa Fakulteta studenata koji su mene birali za mentora, brisala je moje radove iz dokumentacije podnete Kadrovskoj komisiji, pa se povukla tek kada sam joj zapretio krivičnom tužbom. Radivoj Radić je ustvrdio da publikacija u kojoj sam objavio jedan naučni članak nema recenzente, pri čemu se sam nalazi na listi njenih recenzenata. Ovako slikovitih detalja ima toliko da bi nam svako nabrajanje oduzelo suviše prostora.

Moja pobeda je sitnica u odnosu na ono što smo, posle ovog slučaja, svi razumeli i osetili. Univerzitet i nauka moraju da budu iznad svake političke kampanje i denuncijacije. Istoriju srpskog naroda pisaće istoričari, a ne okupatori i kolonizatori. Akademska čestitost i osnovno rodoljublje ne prodaju se za šaku srebrnjaka. Istoričari moraju da služe samo istini, a ne moći i interesima.

Autor je redovni profesor Filozofskog fakulteta, Univerziteta u Beogradu