Građani ili rulja, Beograd i Vašington

Uz svest da je nemoguće opravdavati ono što se desilo u Kapitolu, predstavnici Miloševićeve (tuđe) duboke države letošnje nasilne demonstracije, kao i one od 5. oktobra pre dvadeset godina, pokušavaju da izjednače sa ovim poslednjim.

Pa „kukaju“ kako se ove osuđuju kao nedemokratske, a one prošle u Srbiji opravdavaju kao demokratske.

Za početak nešto što bi trebalo da je nesporno.

Državni udar (ili njegov pokušaj) može da izvede vlast ili opozicija. Kada to opozicija čini radi se o nelegalnoj, ne nužno i nelegitimnoj, smeni vlasti. Ali kada to radi vlast, uvek je to i nelegalno i nelegitimno.

U oba slučaja aparat sile (vojska, policija, tajne službe) odlučuju ko je pobednik. Kada se ta sila podeli, država ulazi u građanski rat.

Dva primera u kojima je vlast neuspešno pokušala državni udar su Srbija (sa Crnom Gorom) 2000. godine i SAD proteklih meseci, sa finalom 6. januara. U oba slučaja je srećom izbegnut građanski rat.

Vlast čini pokušaj državnog udara kada ukine izbore (ako postoje) ili ne priznaje rezultate izbora na kojima je svoju vlast izgubila. Ovo drugo desilo se u oba pomenuta slučaja.

Milošević je poraz na izborima 24. septembra 2000. izbegavao da prizna 11 dana. Čak je i njegov megafon Šešelj isto veče priznao rezultate izbora.

Petog oktobra su građani nelegalnim činom, nasiljem, naterali najbliže Miloševićevo okruženje da odustane od državnog udara.

Nasilje građana je nesumnjivo bilo kršenje postojećih zakona. Ali je bilo legitimno, jer se branila pobeda njenog kandidata na izborima.

Odbrana je uspela je jer se i Miloševićev aparat sile prećutno stavio na stranu građana. Nečinjenjem, pa čak i ignorisanjem naređenja.

Milošević, Pavkoviću (načelnik Generalštaba) oko 14 časova, 5. oktobra, kada su demonstranti ušli u Skupštinu:

– „Generale da li vi vidite šta se dešava?“

– „Vidim, pratimo situaciju. Radi se o ugrožavanju javnog reda i mira u većem obimu. A za to je nadležna policija. Ne vojska. Ona može da izađe iz kasarni samo ako se proglasi vanredno ili ratno stanje.“

Dakle građani Srbije su tog dana sprečili Miloševićev pokušaj državnog udara. Cena koja je plaćena zbog prećutne podrške zločinačke „duboke države“ nije predmet ovog teksta.

U Vašingtonskom slučaju imamo takođe predsednika koji je nepriznavanjem rezultata izbora pokušao da, nelegalno i nelegitimno, zadrži vlast.

I građane koji su umesto da ga u tome spreče, pokušali da mu u toj nameri pomognu. Dakle ovi „građani“ nisu sprečavali državni udar, kao mi pre dvadeset godina u Beogradu, već su u njemu učestvovali.

Oni su mogli su da se zadrže na mirnim demonstracijama i legitimnom protestu, jer veruju u to u šta veruju. Na to imaju pravo, za razliku u nekih drugih država (Rusija, Kina, Belorusija, S. Koreja…) gde takvo pravo građani nemaju. A negde čak nemaju ni pravo da biraju svoju vlast.

Ovi Amerikanci su se na poziv odlazećeg Predsednika međutim odlučili na nasilje, u nameri da spreče volju naroda (u SAD država). U tome nisu uspeli.

Kao i u svakom slučaju neuspešnog državnog udara, inspiratori, organizatori, učesnici i pomagači će odgovarati u skladu sa zakonom. Uključujući i Trampa.

Nažalost razlike između ova dva slučaja u sprečavanja državnog udara pored sličnosti, imaju i suštinske razlike. Osim suprotnih motiva za građansko nasilje, u ova dva slučaja je izostanak i prisustvo stranog faktora.

U SAD su demokratske institucije odolele pokušaju Trampovog državnog udara. Od raznih sudova kojima se ovaj žalio na rezultate, preko medija, do Kongresa i Senata.

Kod nas je morao da dođe stranac, Putinov ministar spoljnih poslova Ivanov i da proglasi pobednika izbora. Milošević je njegov nalog ponizno prihvatio. Šesti oktobar, uveče:

– „Upravo sam dobio izveštaj Republičke izborne komisije da je Koštunica pobedio u prvom krugu. Čestitam mu, a ja odoh da se igram sa svojim unukom Markom.“

Inače nije sporno da građani, kada se odluče na nasilje, isto izgledaju. Na rulju. Ipak vrednosno nisu isti. Jer naši su se branili od državnog udara, dok su njihovi u njemu učestvovali. Na stranu što 5. oktobra niko od demonstranata nije nosio rasistička, nacistička i antisemitska obeležja. Za razliku od Trampovih pristalica.

Ali pobuna jeste bilo i jedno i drugo. Srećom po sve nas, ova druga je ostala na pokušaju.

Već na Trampovom primeru videćemo da su svi građani u demokratijama jednaki pred zakonom. Jer pozivanje na pobunu, nasilje i državni udar svuda je ozbiljno krivično delo.

Pogotovo ako državni udar pokušavaju predsednici država kao u ova dva slučaja.

Autor je novinar