Grandelokventna pirotehnika uz masiranje ega

„Svirajući s takvom nadljudskom perfekcijom, izazvaćeš ljubomornog Boga, opomenuo je Šo Hajfeca, i umrećes mlad. Toplo ti preporučujem da svako veče, umesto molitve, odsviraš nešto loše. Smrtan čovek ne sme da svira tako bezgrešno.“

Takva kritika, pogotovo dobijena od poznatog cinika, još se nije pojavila jer je i kombinacija Šo-Hajfez neponovljiva. Međutim, kod nas takve entuzijastične kritike dobijaju svi koji koncertiraju na beogradskoj sceni od kritičarke Danasa gospođe Zorice Kojić. Za razliku od lapidarnog stila Šoa, stil pisanja Z. Kojić je blago rečeno krajnje neuobičajen. Prepun grandelokventne pirotehnike, ta vrsta pisanja muzičke kritike izgleda da je svrha samoj sebi ili pak masiranju piščevog ega. Uzmimo kao primer isečak iz komentara jednog koncerta: „No sve su to momenti natkriljeni topotavim tkivom akcentuacija, gromovitih sutona i zora raspoloženja da se u finalnom Allegro ma non troppo čuju krici miliona, seizmčki potresi eona, sile gravitacije koje se okreću naopačke.“

Međutim, problem nije u psihodeličnom stilu pisanja koji praktikuje Z. Kojić, već o potpunom odsustvu bilo kakve kritike u njenim izveštajima s koncertnih podijuma. Isti hvalospev će dobiti neki naš pijanista koji uglavnom živi od plate profesora na nekom stranom koledžu ili da se hipotetički iz groba digne Vladimir Horovic. Moglo se očekivati da će i opis, ne kritika, koncerta Ive Pogorelića biti u tipičnom stilu gospođe Kojić. To se i dogodilo: „Da je samo ovo odsvirao u životu, već bi zadužio svet svojim jedinstvenim umećem, uzdizanjem onog već dobro znanog na jedan nedohvatan stupanj, u vasionu zvukova.“

Po mom skromnom mišljenju prosvećenog amatera, posao muzičkog kritičara jeste da, na osnovu opšteg konsenzusa o tome kako jedno delo treba da se izvodi i percepcije kritičara o istom, napiše kritiku interpretacije određenog muzičkog dela. Naime, svako izvođenje ima svoja bolja i manje bolja mesta, koja kritičar treba da uoči. Naravno, za to je neophodno dobro poznavati i osećati klasičnu muziku. To je jako dobro uradila muzička kritičarka Branka Radović, koja je odolela prenaglašenoj reklami i uzbuđenju oko Pogorelića. Ona je najpre površno pomazila koncertom uzbuđene čitaoce s par lepih reči o pijanisti, a onda je korak po korak, uočivši sve loše tačke njegovih interpretacija, napisala dve uzdržane, pre bi se moglo reći negativne kritike Pogorelićevih nastupa. Ništa neočekivano za one koji su upoznati s permanentnim padom Pogorelićeve reputacije u svetu.

Naime, on više nije ono što je davno bio (njegov F mol Šopenov koncert sa Abadom je zaista nešto posebno, ali to je bilo davno). Šta se s njim desilo, ne znam. Da ovaj osvrt nije rezultat lične omraze prema Pogoreliću, poslužiću se kritikom njegovog nastupa u Londonskom Royal Festival Hall-u: „Koncert Ive Pogorelića – jako loš, duboko nemuzički događaj. Posle teškog perioda u njegovom životu, povratak hrvatskog pijaniste nije zadovoljio standard koji bi trebalo očekivati u jednoj internacionalnoj seriji.“ Tekst kritike može se lako naći na Guglu pod „The Guardian on Pogorelich“. Tako ubistvenu, moglo bi se reci surovu kritiku, teško je i zamisliti. Takođe je indikativno da raspored njegovih koncerata ove sezone pored Zagreba i Beograda uključuje i mesta kao što su Pescara (poznata po džezu i filmskom festivalu) i Pistoia, poznata po tome sto je blizu Firence.

I na kraju par reči o programu i publici. Krajem 50-ih i prvoj polovini 60-ih godina kao gimnazijalac i student bio sam redovan posetilac Kolarca, u kome su u to vreme nastupala najveći svetski pijanisti i violinisti (Menjuhin, Rihter, Kogan, Ostrajh, Karzon, Milštajn, Štern, Čikolini, Stefanska-Černi, Cifra, i mnogi drugi), neki od njih i više puta. NJihov program je bio krajnje sofisticiran i nije se razlikovao od istih koje su izvodili u najpoznatijim svetskim koncertnim salama. Naime, bilo je poznato da je u to vreme beogradska publika bila veoma cenjena u muzičkom svetu. A šta smo sad dobili? Popularnu Simfoniju iz novog sveta i Šopenov Drugi klavirski koncert koji bi bez većeg napora mogao da izvede svaki student pijanistike Muzičke akademije, i to napamet. Takav program bio bi veoma prikladan za veoma mladu publiku koju na popularan način treba uvesti u klasičnu muziku.

Ne znam da li je razlog tome potcenjivački odnos Pogorelića prema publici (ako je to u pitanju moglo bi se reći da je dobro pogodio) ili pak odraz njegovih trenutnih mogućnosti (videti The Guardian on Pogorelich). Publika „koja je visila s plafona“ ( Z. Kojić) je pustila suzu za vreme izvođenja veoma lirskog drugog stava, bila bi verovatno oduševljena da je orkestar na bis odsvirao Ravelov Bolero ili neku od Štrausovih (mislim na Johana Štrausa, ne Riharda) kompozicija. Šta sve to govori? Pa govori da je sve to samo još jedna manifestacija opšteg civilizacijskog urušavanja nacije poslednje dve-tri decenije.

Autor je profesor molekularne genetike u penziji