Grandelokventna pirotehnika uz masiranje ega

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Jao! Koga Vi gospodine uzimate kao kritičara uzora?! Ne mislim svakako na Šoa.

2. Da je "posao muzičkog kritičara da, na osnovu opšteg konsenzusa o tome kako jedno delo treba da se izvodi (…) napiše kritiku interpretacije određenog muzičkog dela", kritičati ne bi bili ni potrebni, kao ni izvođači koji bi, jelte, trebali da izvode dela onako kako to publika kada uđe u salu i smesti se očekuje da čuje… Ne, umetnost nije ponavljanje očekivanog, nego uvek stvaranje novog i neočekivanog – uvek bila i ostala… pa ko je razumeo – razumeo… A ko ne – za njega postoji akademistička tradicija umetnosti koju svako razume i koja nikoga ne uzrujava, već samo prija okoštalim čulima…
   Inače svuda ima naklonjenih kritičara, i onih koji to nisu, pa tako i u Londonu… Pogledajte gospodine, recimo, gospodine Saviću kritiku iz Pariza koja je nakon nekoliko godina Pogorelićevog odsustva sa pariske scene bila nasloveljna "Ivo Pogorelich : le retour du roi" ili "Ivo Pogorelić – povratak kralja" objavljena u časopisu Diapason, ali i brojne druge… A osim u manjim italijanskim gradovima gde ima običaj da nastupi par puta u svakoj sezoni, čudno da niste pomenuli nastupe Ive Pogorelića ove 2017/18 u Tokijskom Suntory hall-u, zatim u nizu gradova na Dalekom Istoku, pariskoj sali Gavo, bečkom Koncerthausu, minhenskom Pinzregenten teatru ili madridskom Nacionalnom auditorijumu za muziku… da ne nabrajam dalje…? A o "permanentnom padu Pogorelićeve reputacije u svetu" nemojte nas zasmejavati iz palanačke beogradske perspektive, pogledajte malo kritike po svetskoj štampi i recimo spisak dvorana u kojima je prethodnih sezona (uključujući i ovu) veliki Pogorelić nastupao… O muzici nema potrebe da govorimo, pogledajte jednočasovni dokumentarac koji japanska NHK u saradnji sa kanalom Mezzo priprema za proleće ove godine povodom 60 godina života umetnika…

3. Veoma zanimljiv tekst, počinjete sa negativnom kritikom pisanja gospođe Kojić o koncertu Ive Pogorelića, a potom se strmoglavo okrećete i negativno kritikujete samog pijanistu. U redu, ako želite da iskažete nezadovoljstvo pisanjem Zorice Kojić, to možete ali sqamo iz perspektive jednog čitaoca. Međutim (!!!) da biste kritikovali pijanizam Ive Pogorelića, dragi profesore u penziji, važno je da sagledate „širu“ sliku, da se posvetite malo više razumevanju umetnosti (krenimo odatle), potom savremenog pijanizma i konačno pijanizma Ive Pogorelića; naravno, potrebno je i prikupljanja više od jednog argumenta i loše kritike (kojih svuda ima, pa i kod nas – primer neosnovano negativnog komentara Branke Radović koji kao apsolutno jedini takav, nije originalan niti smeo, već više ostavlja utisak da je autorka samo imala nameru da skrene pažnju na sebe – nekada profesionalnog stručnjaka, danas žene na zalasku karijere). A da ni Google, koji Vi tako vešto koristite, nije dovoljan da biste razumeli nećiju umetnost, suvišno je govoriti. Bilo bi lepo kada biste posetili neki od koncerta maestra Pogorelića van naše zemlje, sigurno biste se iznenadili s kakvim oduševljenjem dočekuju pijanistu, bilo bi lepo i da slušate njegova izvođenja, makar i na CD-u, i da dugo razmišljate o njima. Samo se kod nas (neosnovanim) unižavanjem drugih, ističu oni najmanji. I da, uspeh je neoprostiv. Iz Vašeg teksta se ne može čak ni zaključiti da li ste bili na koncertima. (?)I za kraj, vratimo se na kritiku kritike. Tekst gospođe Kojić je iskren i emotivan baš kao što su bili i koncerti (da ste bili, znali biste, čak biste i videli suze na licima publike). Svakako podržavam da nam je potrebna objektivna, stručna kritika ali dragi gospodine Saviću, ako ste želeli da ukažete na to, pogrešnog ste umetnika izabrali. I konačno, publika? I nje ste se dotakli (kao da ste u tako malo dozvoljenog prostora želeli tako mnogo da kažete, pa Vam je i tekst haotično skakanje s teme na temu.. ali neka.. seciraćemo ga.. kao na času biologije). Beogradska pubika se ne može generalizovati – ima posetilaca koncerata koji slušaju popularna dela ali i onih koji idu na npr. Tribinu kompozitora, Komu (ako niste čuli, nađite na Googl-u). Publika koja je slušala Pogorelićeve koncerte čekala je u redu na kiši ispred Kolarca i to karte koje ni malo nisu bile jeftine. To je bila publika nekog zaboravljenog, gospodskog Beograda, publika za svako poštovanje. A Vama mlad muzikolog savetujete da se udaljite od molekula i da sagledate širu sliku.