Grobar „21. maja“ je Slobodan Milošević

Moj stari poznanik Filip Grujić, nekadašnji direktor rakovičke fabrike auto-motora „21. maj“, prihvatio se nezahvalnog posla idealizovanja prošlosti tako što je održao opelo blagopočivšem socijalističkom gigantu. Kao datum kad je gigant preminuo, Grujić spominje avgust ove godine kad je izvesni trgovac otpadom obavio eutanaziju „21. maja“ koji je kao staro gvožđe kupio mašine i opremu đuture za 400.000 evra.

Brutalna (po Filipu Grujiću) likvidacija fabrike koju je nekad davno vodio bila je povod bivšem direktoru da se priseti bolje prošlosti, ali i da prećuti neke od neprijatnih detalja koji su neuporedivo više od trgovca otpadom kumovali neizbežnom kraju nekadašnjeg ponosa socijalističke privrede.

Dugo godina sam kao novinar od polovine 70-ih godina do raspada Jugoslavije sektorski bio zadužen za beogradsku privredu i, između ostalog, pratio poslovanje „21. maja“. Dokumentacija koju čuvam svedok je da to novinarsko praćenje nije uvek bilo na obostrano zadovoljstvo. Ali, tako je bilo s medijima u socijalizmu – mane su prećutkivane, uspesi glorifikovani.

Čuvam beleške sa sastanaka partijskih organizacija u OOUR-ima „21. maja“, zapisnike sa sednica Izvršnog odbora Beobanke kad su odobravani krediti za tekuće poslovanje i investicije „21. maju“, stavove Gradskog komiteta Saveza komunista kad se raspravljalo o pravcima razvoja auto-industrije u Beogradu, zaključke Veća udruženog rada Skupštine opštine Rakovica o zagađivanju životne okoline i Topčiderske reke.

Iz mnogih dokumenata vide se razvojni projekti bez ekonomske opravdanosti, javašluk, nepotizam, nenamensko trošenje investicionog novca, partijsko upravljanje i zapošljavanje, muljanje s raspodelom stanova, partijski obračuni i uklanjanje stručnih i kvalifikovanih a politički nepodobnih kadrova. Hoću samo da kažem da ne spadam među one koji sporo pamte i brzo zaboravljaju. Niti sam od onih čitalaca koje je lako očarati slatkorečivim reminiscencijama.

A razumem bivšeg direktora i njegovu potrebu za selektivnim sećanjem.

Mogu, međutim, da svedočim o nekim nespornim činjenicama koje bacaju drugačije svetlo na tu bolju prošlost i demistifikuju nostalgiju. A sve zato da se bolja prošlost ne bi falsifikovala.

Elem, gospodin Grujić kaže da je „svoj kraj ’21. maj’ imao avgusta ove godine, likvidacijom fabrike u kojoj su se proizvodili auto-motori i koja je bila nosilac razvoja celog poslovnog sistema“.

Moje je mišljenje da je svoj kraj „21. maj“ imao mnogo pre ovogodišnjeg avgusta. Istinski kraj rakovička fabrika auto-motora imala je pre 31 godinu – marta 1988. godine.

Tada su radnike „21. maja“ i ostalih preduzeća iz Rakovice (fabrika traktorskih guma „Rekord“ i Industrija motora Rakovica – IMR) koji su se bunili zbog stanja u privredi organizovano pred Skupštinu SFRJ na miting novoustoličenog srpskog diktatora Slobodana Miloševića doveli direktori tih preduzeća. Ko od direktora nije hteo da ih povede, bio je ekspresno smenjen. Inače, to je onaj čuveni miting kad su radnici Rakovice skandirali „uhapsite Vlasija“, a on im uzvratio rečenicom „Ne čujem dobro, ali biće uhapšeni… ja vam to garantujem“.

I na kraju mitinga ispratio ih u Rakovicu rečima „A sad, svi na svoje radne zadatke.“ E, tog trenutka je rakovička fabrika auto-motora pala u komu iz koje se nikad više nije izvukla. To, međutim, niko nije hteo da vidi. A Filip Grujić, generalni direktor „21. maja“, uskoro je (5. decembar 1989.) avanzovao na mesto potpredsednika Izvršnog veća (Vlade) Srbije, čiji je predsednik bio Stanko Radmilović.

Nažalost, radnih zadataka na koje je Milošević terao radnike (pa ni posla za Filipa Grujića) uskoro nije bilo jer su sve rakovičke fabrike prestale da rade i faktički zatvorene zbog međunarodnih sankcija koje su uvedene režimu Slobodana Miloševića.

Tako je i italijanski Fijat prekinuo saradnju s kragujevačkom Zastavom, a sledstveno tome i „21. maj“, kao proizvođač auto-motora, mogao je da stavi ključ u bravu. Dok su trajale sankcije, inženjeri i radnici „21. maja“ prespavali su tehnološki progres u svetu i nenadoknadivo zaostali za modernom proizvodnjom i istraživanjima. Sve posle toga (dakle, od 2000. godine naovamo) bila je „labudova pesma“ o nekadašnjem socijalističkom gigantu. Ali je napravljena zavera ćutanja da se ne sazna da su „21. maj“ uništili i da su za njegovu smrt objektivno odgovorni Milošević, sankcije i Filip Grujić kao saradnik i saučesnik.

Da je „21. maj“ s opremom, mašinama, tehnologijom, inženjerskim znanjem i majstorskim veštinama nešto vredeo uzeo bi ga Fijat kao kooperanta kad se vratio u Srbiju krajem prve decenije 21. veka ili bi ga privatizovala neka strana ili domaća kompanija koja bi organizovala proizvodnju auto-motora. Ali, nikome više nije trebalo to groblje propalih ideja, zarđalih mašina i onemoćalih majstora.

Najlakše je kriviti privatizaciju i kriti se iza nje kao osvedočenog neprijatelja naše bolje prošlosti. Teže je priznati istinu.

Istina je da grobar „21. maja“ nije sakupljač otpada koji ga je kupio za 400.000 evra nego Slobodan Milošević, ideološki šef Filipa Grujića.

Istina je da „21. maj“ nije izdahnuo u Rakovici avgusta 2019. nego je umro pred Saveznom skupštinom marta 1988. godine.

Autor je novinar