Hamlet Popovskog, a ne Šekspirov

Intervju sa Aleksandrom Popovskim samo je još jednom potvrdio tezu da „ništa nije dalje od umetnosti od njenog tumačenja“.

„Hamlet za mene nije čovek koji se prvi put susreće sa problemom, sa nepravdom (zato je naslovna uloga poverena Nebojši Glogovcu, zrelom čoveku a ne dečaku)“… „Pokušavajući da približimo pozorište ljudima mi smo ga ispolitizirali na jedan banalan način gori nego u žutoj štampi“, kaže nam reditelj, a na pitanje: „Kako čitati Šekspira u 21. veku?“ – odgovara: „Lako“… (?)

Intervju svedoči da ni gospodin Popovski nije imun na politizaciju, mada, izgleda, ni sam toga nije svestan. Dobar reditelj je medijator između predstave i umetničkog dela, onaj koji pušta da to delo nepatvoreno zrači (otkriva svoj izraz), a ne onaj koji se stavlja iznad dela i od njega pravi novi kontrolisani mehanički proizvod. – Dobro, može i tako, samo bi onda bilo pošteno postupiti onako kako je postupio Felini kada je svoj film o Kazanovi nazvao „Felinijev Kazanova“.

Jugoslovensko dramsko pozorište je zato moglo mudro predstavu nazvati „Hamlet Popovskog“.
O čemu je, inače, reč u Šekspirovom „Hamletu“? To je drama o mladiću koji prvi put u životu treba da donese jednu veliku odluku: da ubije ubicu svoga oca! Emocionalno i intelektualno on, kao mladić, još nije sazreo da izvrši takav čin (da se osveti), koji se od njega očekuje. I čitava drama je beskonačno odlaganje te osvete…

Za razliku od drugih civilizacija, počev od renesanse, zapadna je civilizacija počela da veliča simbol deteta… Do renesanse se i u zapadnoj kao i u drugim civilizacijama od deteta tražilo da kopira – bukvalno preslikava starije: devojčice su tu male majke, dečaci mali očevi… U tim statičnim civilizacijama, gde je sin kopija oca, a ovaj kopija svog oca – i tako u nedogled – napredak se odvija beskonačno sporo.

Zapad je postao moćan tako što je, počev od vremena renesanse, počeo da izvlači profit iz – do tada nipodaštavane – mašte mladih! Mašta i igra dece prelila se na odrasle. Tako su već kasnije generacije – Šekspira, Galileja, Bekona, Dekarta… – mogle u svom stvaralaštvu da se igraju poput dece, da proizvode pokretne misaone slike, korisne iluzije…

Kao što je dete svesno da je kula od peska koju gradi i stvarna i nestvarna, i mi smo potpuno svesni da su Galeljevi misaoni eksperimenti – prepuni dečjih idealizacija – ipak u krajnjoj instanci stvorili naučne teorije koje su praktičnije od bilo kakve stvarnosti. Tako je i Hamlet – izmišljen, fiktivni lik – ipak na mnogo načina stvarniji i puniji života od velike većine ljudi koje srećemo.
Estetske ideje su različite od saznajnih i moralnih na isti način na koji su simboli i arhetipovi različiti od znakova (tj. veštački stvorenih pojmova). Simbole nije stvorio ni Bog ni razum, već oni izviru „odozdo“, iz naših baznih prirodnih potreba za preživljavanjem kao vrste. Tek kada počne da se koristi simbolima, beba postaje čovek – biće koje najbrže na svetu, igrajući se, počinje da meša, spaja, rastavlja, kombinuje, sintetizuju svet i stvarnost. Za razliku od odraslih, deca još nisu opterećena šablonima, mehanizacijom prirode i života, zato ona lako iskoračuju iz jednog skupa u drugi…

Tako se dogodilo i da su Bahovi sinovi, igrajući se poput dece slikama, oblicima, utiscima, rečima, bojama, notama – počeli ubrzano da stvaraju nove muzičke kvalitete. I kao što u stvaralačkom činu stvaralac počinje naizgled da se gubi u igri, iznenada, poput bumeranga, nastaju nove kreacije. A u umetnosti taj nam se doživljaj vraća zaoštren i pojačan u vidu estetičkih