Hoće li Azerbejdžan vratiti srpsko oružje?

Ambasador Hasanov objavio je nervozno saopštenje u vezi sa mojim komentarom za Radio Slobodna Evropa odnosno vojnoindustrijske saradnje Jermenije.

Toj izjavi nemam ništa više da dodam.

Azerbejdžan je poslednja zemlja koja ima pravo da se oglasi o bilo kojem narušavanju, zato što celokupna delatnost Azerbejdžana u toj oblasti jeste jedno totalno narušavanje, o čemu se lako mogu pronaći pouzdane informacije.

Izgleda, da se u ovom slučaju Hasanov našao pod izuzetnim uticajem teške kritike svog predsednika, usmerene prema MSP i ambasadorima – da ne rade ništa i da samo uživaju.

Pa je evo, odlučio „da se pokaže“, ali uz to je naširoko izašao iz okvira komentara na moje navode i upao je u vrtlog njemu toliko bliske antijermenske propagande.

Azerbejdžanski zvaničnici uvek selektivno prilaze rezolucijama različitih međunarodnih organizacija, ne predstavljajući ih celovito, nego vadeći njihove delove iz konteksta ili ih jednostavno falsifikujući, samo da bi servirali verodostojne „dokaze“.

To se desilo i ovog puta. Rezolucije Saveta bezbednosti UN bile su donete pre skoro 30 godina i to u vreme najtežih borbi.

U tom posebnom trenutku bile su aktuelne, doprinoseći pokušajima uspostavljanja prekida vatre, da bi odmah zatim Azerbejdžan redovno započinjao novu agresiju protiv prava naroda Arcaha da slobodno živi na svojoj zemlji-

Optužujući Jermeniju, Azerbejdžan krije da su ove rezolucije bile uglavnom upućene njemu, jer nikada nije ispunio nijedan njihov uslov, a naročito onaj najvažniji – prekid vatre.

U rezoluciji od 29. jula 1993. kao i u drugim rezolucijama SB UN, Jermeniji je upućen samo jedan poziv – da nastavi da koristi svoj uticaj na jednu od strana tog konflikta – na Jermene Nagornog Karabaha.

Prema tome, u rezoluciji se izričito naglašava da su strane u konfliktu – Azerbejdžan i Arcah, protiv koga je Azerbejdžan izvršio agresiju.

Mogli bismo čak i da pozdravimo izjavu Hasanova, da je Azerbejdžan i dalje posvećen rešavanju sukoba pregovorima posredstvom OEBS-ove Minske grupe, kad ne bi bila u suprotnosti sa optužbama baš njegovog predsednika Alijeva na račun kopredsednika Minske grupe OEBS-a i pretnjama da se pregovori ponište.

Izostavljam ostale besmislene optužbe Hasanova na račun Jermenije, uključujući i njegovu omiljenu temu – neki mitski „genocid“ u Hodžali.

Hasanov je u dubokom žaljenju, da Azerbejdžan, imajući sa Srbijom deklaraciju o strateškom partnerstvu, sa razočaranjem prati kako Srbija naoružava Jermeniju jer prijatelji ne prodaju naoružanje neprijateljima svojih prijatelja, i zahteva da se ovaj posao poništi.

Pitam: šta ćemo sa naoružanjem vrednim milijarde dolara koje su Srbija i druge zemlje tokom više godina isporučivale Azerbejdžanu?

Možda će Azerbejdžanci da pokupe ovo naoružanje i vrate ga Srbiji?

Ili Hasanov i njegovi istomišljenici smatraju da su ubistva mladih jermenskih momaka i bombardovanje civilnog stanovništva opravdani?

Ne dovodim u pitanje pravo Srbije i Azerbejdžana da uspostave prijateljske odnose i strateško partnerstvo.

Da li ovo isključuje prijateljske veze Srbije sa Jermenijom, razvoj privrednih odnosa, realizaciju zajedničkih projekata?

Da li je ono usmereno protiv Jermenije?

Zar mora Azerbejdžan da diktira sadržaj srpsko-jermenskih odnosa i da ucenjuje Srbiju, recimo, po pitanju nepriznavanja Kosova, kako to stalno rade Hasanov i neki proazerbejdžanski raspoloženi analitičari i političari u svojim komentarima?

Jermenija isto tako nije priznala Kosovo.

Zar je tokom glasanja u međunarodnim organizacijama u vezi sa Kosovom jedan glas Azerbejdžana vredniji od jednog glasa Jermenije, a neučešća Azerbejdžana u glasanju korisnije od povoljnog glasanja Jermenije?

Priča Hasanova o porazu Jermenije vrlo je zanimljiva.

On je naučen da predstavlja željeno umesto stvarnog i ne može da prihvati kako njegova zemlja ima dubinske probleme sa sveobuhvatnom armenofobijom, sa pretnjama da reši konflikt upotrebom sile (čak da se bombarduje jermenska atomska elektrana), sa učvršćenjem diktatorske vladavine jednog čoveka po cenu velikih ljudskih i materijalnih gubitaka, sa narušavanjem u zajedništvu sa turskom stabilnosti u regionu.

Hasanov me u svom besu i izazivanju mržnje podseća na okrutnog Hasan-agu iz „Hasanaginice“ koji svojom netrpeljivošću i nadmenošću samo dovodi svoje najbliže, sopstveni narod i trajan mir do propasti.

Autor je ambasador Republike Jermenije