I danas aktuelne poruke iz vremena Karađorđevića

Slučaj je hteo da nabasam na „Aleksandara od Jugoslavije“.

Špica sa tom, za moje uvo, prijatnom muzikom, toplim fotografijama i dopadljivim delićima arhivskih snimaka uvodila me u svet ovih prostora između dva rata.

Rečju: svidela mi se.

Nastavio sam da gledam.

U jednoj epizodi video sam dr Milenka Vesnića, gransenjera srpske diplomatije.

Setio sam se njegove reakcije na isticanje Srbije kao Pijemonta u „Otadžbini“, 1890. godine, kojom poručuje „da je samo moralno i materijalno jaka država u stanju da najpre skupi oko sebe, pa zatim i da ujedini svoje saplemenike“.

Kao pravnik (prvi je srpski doktorand prava na Minhenskom univerzitetu) imao je svest o „moralnoj“, čitaj pravnoj državi (nije on filozof, pravnik je).

Gle čuda, danas EU od nas traži vladavinu prava.

Govorio je i prevodio na engleski, francuski, nemački i obratno na srpski.

Bio je, pored ostalog, ambasador u Parizu u vreme balkanskih ratova, Prvog svetskog rata i Versaja (koliko danas imamo takvih ili sličnih ambasadora). Kao karijerni diplomata u penziji chapo bas (skidam kapu).

Epizode odlično prate međunarodnu situaciju. Kratki, jasni dijalozi objašnjavaju ambicije poraženih i pobednika, budućih učesnika u Versaju.

Objašnjavaju poziciju i mogućnosti Srbije, kraljev odabir pregovarača u Ženevi i Versaju… u Savetu mu sede Jovanović, Cvijić, Bijelić, Pašić, vojvode: Putnik, Mišić, Bojović… kakvi umovi.

Kralj sve vreme traži njihovo mišljenje (od vremena smenjenih Koče Popovića, Marka Nikezića, Latinke Perović kakve su bile naše političke elite uključiv i današnju).

Popričao sam o seriji sa drugarima sa kojima pijem redovno kafu.

Zajedno smo započeli diplomatsku karijeru kao pripravnici, postali ambasadori… za 40 godina u diplomatiji naučili smo po nešto iz istorije diplomatije.

Složili smo se da je serija faktografski tačna, da je lik Aleksandra odlično urađen i uverljiv i da serija ima neke poruke koje i danas važe (bilo je među nama i disonantnih tonova oko montaže na primer – niko od nas nije filmski kritičar, filmofil, obični gledaoci smo, tako da ti naši sudovi nisu bitni).

Dijalog Aleksandra sa Nikolom, odnosno unuka i dede je fascinantan u svakom pogledu (gluma, razmena dijaloga, potpuno pogođen duh cetinjskog načina razgovora – lakonske rečenice, doskočice, parabole, akcenat – rođen i porastao u Baru toliko mogu da procenim).

Hoću da verujem da su moji u CG razumeli da ako su Srbija i CG žrtvovale svoju državnost da bi napravile Kraljevinu SHS, kako je onda Srbija koje „nema“ okupirala CG koje takođe „nema“.

Izjava Mime Karadžića (u seriji Račić), u formi doskočice „da je Račić nakon pucnja u Radića išetao iz Skupštine kao Džon Vejn“, ilustracija je našeg parlamenta.

Istina, današnji naši parlamentarci ne pucaju iz pištolja, ali zato štekću jezikom ne štedeći nikoga van Skupštine ko im nije po volji: od lekara, preko sudija sve do akademika.

Impresivan je razgovor kralja i Milankovića u Patrijaršiji sa patrijarhom i ostalim sveštenicima oko kalendara.

Onog, koji je ujedinio oblasne crkve u SPC i uz pomoć Kemala Ataturka isposlovao pruznanje nisu dočekali ispred Patrijaršije kako priliči, makar iz zahvalnosti ako ne iz časti.

Iz celog toka razgovora vrlo mi je interesantno pitanje kralja patrijarhu da li je on Rus ili Srbin posle patrijarhove konstatacije da ako Ruija prihvati promenu kalendara i oni će.

Ne mogu da verujem da visoko sveštenstvo ne zna da Kominterna hoće da razbije Aleksandrovu Jugoslaviju.

Nameće se pitanje onda na čiju je vodenicu SPC terala vodu? Na Aleksandrovu ili Lenjinovu?

Možda bi i danas mogli o tome razmisliti.

Aleksandar je pobednik u tri rata. Veliki je vojskovađa.

U Francuskoj je ovenčan slavom.

Ne živi od nje, ni na njoj.

Ratuje, a sve vreme razmišlja o državi, šalje mladiće i devojke na školovanje u Francusku (ilustracije radi poznati vajar Risto Stijović kasnije je pričao kako se bio prijavio kao dobrovoljac za rat, komisija ga proglasila nesposobnim i poslala ga je umesto na front na učenje u Francusku, „nisam razumeo tada“ vajkao se Stijović „da se Aleksandar sprema i za mir“).

Aleksandar je napet.

Malo spava.

Sve vreme se konsultuje.

Donosi odluke.

Mladi glumac je veoma uspešno i dobro izneo ulogu.

Dočeci u Dubrovniku, Splitu, Bjelovaru, Zagrebu su arhivski.

I bolje je tako.

Da su nekim slučajem te masovne scene snimane bilo bi mnogo onih koji bi osporavali tačnost dočeka.

Možda me utisak vara, ali naši se političari bude zabrinuti za rejting, a ne za državu.

To nisu državnici, to su politikanti, ma koliko se trudili da me preko medija uvere da mnogo brinu o državi. Aleksandar je bio državnik.

Istorijski sa aspekta nauke i sa ove distance moguće je kritikovati Aleksandra za diktaturu, apsolutizam, privid parlamentarizma, ali mu je nemoguće osporiti čeličnu volju i odlučnost da po svaku cenu napravi jaku državu, da očuva jedinstvo naroda i države.

Na Korzici su nastali onomad jaki nemiri, nabujao je separatizam, teroristički akti na sve strane… Tadašnji prefekt Korzike zove predsednika Miterana, objašnjava situaciju i pita šta da radi. Naredba Miterana je bila kratka: „Francusku sam preuzeo sa Korzikom, takvu ću je i predati budućem predsedniku.“

Autor je ambasador u penziji