Igra velikih brojeva

Prva reakcija na pravne stavove Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda (VKS) usvojene 16. septembra – „GDE NASTADE PRAVO?!“ I stidim se pred svojim studentima, sa kojima veći deo semestra potrošim na objašnjenja osnovnih postavki zaštite potrošača (usluga osiguranja). A u svojstvu nastavnika na državnom Pravnom fakultetu ne mogu da se ne zapitam šta je sledeće što nas može zadesti u državi u kojoj struka nikako da se izdigne iznad politike.

Šta je sporno? Ostavljam po strani ekonomsko-poreske argumente za (ili protiv) dopunjenog stava VKS, iako priznajem da bi se o nekima moglo dobrano diskutovati. Čisto jezički posmatrano, dopunjeni pravni stav VKS je suštinski novi stav, kojim se odstupa ne samo od stava na koji se poziva, već i od dugogodišnje sudske prakse u Srbiji. Da stvari nazovemo pravim imenom, nije ovo stanovište samo „advokatska“ stvar, posebno onih advokata koji „žive“ od „bankarskih predmeta“.

Ovakvo talasanje u stavovima najviše sudske instance u Srbiji je stvar od opšteg interesovanja, da ne kažem za opštu zabrinutost. Ako se tek tako (maliciozni bi rekli „preko noći“) može promeniti stanovište VKS šta preostaje građanima koji grcaju u kreditima i čija gola egzistencija je neretko direktno proporcionalna broju/iznosu podignutih kredita. Nije stvar samo u stambenim kreditima. Ovo nije auditorijum za detaljne pravne analize, ali ukratko: stav o dozvoljenosti plaćanja premije osiguranja kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita (NKOSK) je manje upitan. Istorijski posmatrano, NKOSK je odigrala ulogu u oživljavanju tržišta stambenih kredita, privlačenju stranih investicija, što je sve in grosso modo godilo državnoj kasi. Ako je procena da (državi) više nisu potrebne njene dobre usluge, možda je suvislo otvoriti pitanje gašenja ovog sui generis osiguravača.

Buru je izazvao treći stav koji glasi: „Banka nije dužna da POSEBNO (naglasila N.P.T.) dokazuje strukturu i visinu troškova koji su obuhvaćeni zbirnim iznosom troškova kredita, navedenim u ponudi koju je korisnik kredita prihvatio zaključenjem ugovora o kreditu“. Šta u stvari znači ovakvo rezonovanje VKS? Sve suprotno od onoga čemu učimo studente! Najjednostavnije: banka može da naplati kamatu i druge troškove administriranja kredita, ali nije u obavezi da ih detaljno i precizno prikaže korisniku u ponudi. Dovoljno je da mu dostavi zbirni iznos troškova kredita „pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita“.

Osim što se ovakvom dopunom narušava pravna sigurnost i poverenje građana u pravosuđe (koje je i bez ovakvih kolebanja na staklenim nogama!), nesporno je kome ide u prilog. Bankarskom sektoru! Iz ugla građana – korisnika finansijskih usluga, ovakav stav značio bi da se kolo sreće preokrenulo na njihovu štetu. I da za njih ubuduće važi svojevrsni zakon nemoći. Iznenađujuće, ali za VKS informaciona paradigma kao da nema onakav značaj kakav proizlazi iz regulatornog okvira. Jer, ako banka ispunjava svoju zakonsku obavezu golim prikazivanjem neke cifre na ime kamata, bez obaveze da detaljno obrazloži strukturu tog iznosa (što će reći da klijentu opravda zašto kredit toliko „košta“) – to bi značilo da je dužnost predugovornog informisanja obesmišljena.

I kako sada da postupaju osiguravači? Prikazanim sudskim stanovištem dovedeni su u neravnopravan položaj. Njihova predugovorna obaveza i dalje je striktna, zakonom je tačno propisano koje informacije treba da sadrži, a Narodna banka Srbije nadzire da li su oni savesno ispunili i ovu obavezu. A šta ćemo sa lizing kompanijama? Ako je „ni po babu, ni po stričevima“, hajde da kažemo da u Srbiji predugovorno informisanje važi samo za odabrane, takoreći po kazni.

Analizirano stanovište je korak unazad u pogledu sudske zaštite prava korisnika finansijskih usluga. Svaki diplomirani/svršeni pravnik upoznat je sa time da slabija ugovorna strana u odnosu sa (finansijski i/ili stručno) jačom stranom uživa odgovarajuću zaštitu pravnog poretka, a banke se nalaze u tipičnoj poziciji jače strane. Ta zaštita se u slučaju ugovora o kreditu najpre manifestuje kroz obavezu banke da u predugovornoj fazi na jasan i precizan način upozna korisnika finansijskih usluga sa elementima budućeg ugovora. Iz promenjenog stava VKS sledi legalizacija postupanja po principu take it-or leave it.

Potrošačima u ponudi treba predočiti i troškove kamate, bez obaveze da se precizira struktura tih troškova. Što će reći ako je potrošaču takav kredit – bez precizno obrazloženih troškova i kamate – jedini način da, primera radi, reši stambeno pitanje, pristaće na ovaj aranžman po principu kupovine mačke u džaku. I kasnije ni uz pomoć advokata koji u ruci skriva čarobni štapić neće moći da računa na pozitivan ishod sudskog spora pokrenutog protiv banke.

VKS najnovijim stavom bez imalo ustezanja poručuje bankama da nema potrebe da obrazlažu strukturu troškova obrade kredita, da po pravu jačega mogu i to da naplate od građana kojima su neretko krediti jedini način da dođu do porodičnog stana ili da otpočnu neki biznis. I da, uz sve troškove i konverzije koje padaju na njihov teret, treba da plate i premiju osiguranja NKOSK.

Kada se ovako posmatra stav VKS dobija i socijalnu konotaciju, koja još više potkopava njegovu (ne)fundiranost. A i nekako sam pod utiskom reakcija građana na izloženo stanovište najvišeg suda u zemlji. Oni više osećaju nego što znaju da je promena stanovišta VKS nepravična i da nije u njihovom interesu. Princip zaštite razumnih očekivanja potrošača finansijskih usluga vapi za primenom u opisanim situacijama. „Ako se već nalazite na mestu lišenom svakog dostojanstva i pristojnosti, ne znači da i vi morate da se ponašate u skladu sa tim“ (Bakman).

Autorka je redovna profesorka Pravnog fakulteta u Beogradu