Iskreni kompliment i uzdržana kritika

Očekivao sam, doduše, neku jaču reakciju o suštinskim pitanjima koja sam pokrenuo, a ne uvređenost Cvijetina Milivojevića, koga sam uzgred pomenuo. Reakcija je, međutim, legitimna.

Najpre još jedan kompliment Milivojeviću. Siguran sam da on kao „briljantan, upravo među najboljima“, kako sam o sebi govori, zna da tekst koji sam napisao nije paškvila, a i da Danas kao ugledan list tako nešto ne bi objavio.

Ono što je najviše bio razlog za odgovor Milivojevića sadržano je na početku njegovog teksta, a to je da je on shvatio da sam njega ugurao u „bojkotaško jezgro“, pa se zaklinje da „čiji član, a pogotovo aktivista – daje reč – nije“.

Siguran sam da Milivojević o toj stvari ima bolji osećaj od mene, jer ja nijednom rečju nisam tvrdio da je on član i aktivista bojkotaškog jezgra, ali ako je njegova podsvest iščitala tako nešto, ja tu ništa ne mogu.

Naravno da neću pisati svoju biografiju i šta sam sve u četrdeset četiri godine radio u medijima, kao Cvijetin, ali na njegovo podsećanje da je kao član prvog Predsedništva NUNS-a predlagao licencu za bavljenje novinarstvom, podsetiću da sam jedan od osnivača te novinarske organizacije i da sam predsedavao osnivačkoj skupštini na kojoj je on izabran u Izvršni odbor, a ne predsedništvo.

Uzgred i tada i kasnije predlog o novinarskoj licenci odbačen je kao potpuno neprimeren i anahron, suprotan standardima demokratskog sveta, jer u savremeno doba u kome egzistira fenomen građanskog novinarstva, svako ima prava da javnosti ponudi informaciju od javnog interesa i da tim povodom uživa svaku profesionalnu i sudsku zaštitu iako nije novinar profesionalac.

Da je Cvijetinov predlog prihvaćen, kako stvari stoje, danas bi novinari Informera, Pinka, Srpskog telegrafa, Studija B dobili licencu, a novinari Danasa, N1, NIN-a i Vremena ostali bez nje.

Da, nije Cvijetin prvi pomenuo Mlađana Đorđevića. O bivšem savetniku bivšeg predsednika pisalo se ponešto i ranije, a nije bilo mnogo razloga za to. Bio je zaboravljen.

U javnost je vraćen spekulacijama o mogućoj kandidaturi za predsednika države.

U tom svojstvu ga je pomenuo i Cvijetin i ko ima vremena i želi da se time bavi, neka pogleda novinske napise pa će uočiti da nekako učestvalo pojavljivanje bivšeg savetnika, počinje baš tada.

Verovatno puka koincidencija. Od političkog analitičara, što je jedna od delatnosti Cvijetina Milivjevića, očekivao bi se kritički osvrt na ideju kandidature, bez obzira na prijateljstvo iz studentskih dana. Svi mi imamo prijatelje iz vremena studija pa ih ne pominjemo kao predsedničke kandidate.

Na kraju ne čudi što se Cvijetin potpisao kao „građanin Srbije“. Teško je bilo odlučiti se da li se potpisati kao novinar, propagandista ili politički analitičar. Cvijetin zna da to ne ide zajedno i, nadam se da zna, da je u vezi s tim moja kritika bila veoma uzdržana.

Autor je profesor univerziteta u penziji