Islam i Evropa

Ovo nije islamofobna pretpostavka, već već jedan od postulata islamske vere, i da „bez evropeizacije islama ne može u Evropi da bude mira“, ili „ovo nam se čini prisvajanjem osvajačkog plena iz 1453 i novim padom Carigrada,  ili defektnim rođenjem neoosmanizma iz duha abstruznih snova turskog kalifata“, relativno obavešten čitalac o osnovnim postulatima islamske vere i civilizacije i međusobnih odnosa kroz istoriju između islama i Evrope, sa razlogom će se zapitati o čemu se ovde radi.

Da li je u pitanju neznanje, islamofobija, predrasude, ili nečastive namere satanizacije muslimana, islama, Turaka, turske države i slično. Jedan neprimeren gest u očima hrišćanskog sveta i eto oživljavanja srednjovekovnih evropskih atavizama, potisnutih strahova i vraćanja u prohujale vekove i međusobna traumatična iskustva koja se vezuju za odnos Evropa – islam.

Rekonverzija Aja Sofije muzeja u džamiju doživljava se u hrišćanskom svetu kao novi pad Carigrada.

Turci se ponovo sagledavaju kao varvarski i preteći element na vratima Evrope a islam kao pretnja čiji je cilj islamizacija sveta.

Rado se citiraju negativne reakcije političkih i verskih subjekata ali ne i trezvenija sagledavanja pojedinih hrišćanskih duhovnih lica. Pogotovu se jednom istorijskom događaju daju konotacije savremenih konstelacija i konteksta.

Tako turski predsednik Erdogan postaje oličenje sultanskih modela vladavine sa aspiracijama obnove institucije halifata.

Istina, Evropi navikloj na sekularni odnos prema religiji čiji  se savremeni identitet već označava posthrišćanskim, ovo zaista može izgledati kao jedan duboko neshvatljiv gest.

A ako se već dešava, a dešava se, onda on i ne krije više svoje otvorene pretnje upisane u istorijskoj memoriji.

A o čemu se zapravo radi?

Kao lepa ilustracija mogao bi poslužiti tekst satire srpskog književnika Radoja Domanovića – „Marko Kraljević po drugi put među Srbima“, stim što bi sada ova alegorija mogla da glasi „Sultan Mehmed Fatih po drugi put među Turcima“.

Izbrisati 567 godina istorije i krenuti sa te tačke u savremenost svojevrsna je politička metafizika čiji je krajnji cilj osvajanje ne samo Evrope već celog sveta i uz to njegova islamizacija.

Nije li to ipak malo previše pa ako je i od Redžepa Tajipa Erdogana, novog sultana i halife, ili, koje su to Evropljani stavili istorijske naočari na svoje svremene kratkovide oči da im se pokazuje ovakva slika sveta?

Odgovor je samo jedan – nepoznavanje islama svim naporima da ga razumeju uprkos, i nemogućnost sagledavanja sveta izvan svoje evrocentrične vizure. Ovo su složena pitanja ne samo za nauku već još više za savremenu politiku.

A za Evropu fundamentalna. Ostaje li nam onda ona druga pozicija sagledavanja problema – tj. kako se cela stvar sagledava u samoj Turskoj?

Da, pod uslovom da znamo kako zaista diše tursko društvo.

Nepunih 100 godina republike i sekularizma ostavili su trajne temelje savremenoj turskoj naciji. Jedan stari narod iz centralne Azije  je zapravo skorojevićki mlada nacija, evropeizirana i potpuno svojim pogledom usmerena prema Evropi i zapadnim vrednostima. Istina podeljena na prozapadnu elitu i proislamski plebs. Ali otac nacije, Ataturk, podjednako ispunjava srca obe ove kategorije turskog društva.

Pored njegovog autoriteta, nijedan savremeni drugi se ne može uspotaviti. Stoga udar na Ataturka, koji ide političkom instrumentalizacijom Mehmeda Fatiha, ipak može imati efekat trenutne anaksioznosti dela nacije a nipošto trajan efekat.

To stoga što je turska istorija ovom narodu pod njegovim nogama a time i čvrsto prisutna u savremenoj svesti da bi se politički po potrebi oživljavala i gasila.

Ovo je najslabija ideološka karika neoosmanskog koncepta obnove.

Jednostavno, Turci nemaju potrebe za nikakvim ideološkim pseudoistorijskim i neoislamskim obnovama u sopstvenoj svesti.

Međutim dosledno sproveden ovaj koncept reislamizacije sa političkim osnovama može biti veoma kontraproduktivan u svojim krajnjim rezultatima.

Njegovi efekti se već sada vide i osećaju.

I to ne samo kroz ekonomske probleme ili političke rizike izolacije već kroz kulturne aspekte uticaja na tursko društvo. Izloženost zapadnim prodorima kulture i otvorenost spam njih, doprinosilo je ogromnom unutarnjem sveukupnom dinamizmu koji je prožimao celokupno društvo.

Ono se osetilo kroz zaista velika savremena dostignuća u svim oblastima kulture čega je književno delo Orhana Pamuka samo najvidljiviji deo. Sve je to činilo Istanbul, savremenim kulturnim i kosmopolitskim centrom, adekvatnim u starim vremenima mestu koje je posedovao Konstantinopolj.

Trajno preusmeravanje turskog broda prema islamskom Bliskom istoku, može naneti trajne negativne posledice ovoj zemlji.

Sa tih a ne samo sekularnih pozicija treba posmatrati ovaj udar na Ataturkov autoritet.

Jer, ipak, mali su izgledi da će Turska napustiti svoj sekularni poredak.

U sučeljavanju tri subjekta na Bliskom istoku, Saudijske Arabije, Egipta i Turske, koji se pojavljuju kao potencijalni akteri za vođstvo u sunitskom islamu, komparativne prednosti Turske bile su zapravo njene kulturne veze sa evropskim i zapadnim svetom.

One su čuvale islam od onog okamenjivanja koje se desilo u Saudijskoj Arabiji, dok je Egipat, zemlja starih civilizacija, ujedno bila pojam za najstarije islamske univerzitete i kulturni centar tradicionalnog sunitskog islama. Stoga i sva ova dešavanja treba posmatrati u okviru širih kulturoloških okvira kako sa islamske tako i sa evropske strane.

Ona međutim, sigurno prevazilaze mogućnosti sagledavanja jednog proislamskog autoritarnog vladaoca.

Autor je slikar