Ljubica Vlahović, foto: privatna arhivaDo skora sam živela u uverenju da me lokal-fašizam polupismenih niških kvaziintelektualaca neće pratiti širom ove države, no, biće da sam se prevarila.
Niš je grad koji je sve teže voleti što si duže u njemu, dok su Nišlije, kao i svi drugi ljudi na ovoj planeti: i ovakvi i onakvi. Doduše, nigde me drugde nisu kao maloletno dete jurili motkama po naselju zato što sam „Šiptarka“, niti su mi igde drugde objašnjavali kako je super biti izbeglica sa Kosova jer „vi ste sve prodali za milione“, ali sve je to deo šarma najvećeg grada južne Srbije.
Decenijama nišku kulturnu scenu i fantastične stvari u vezi sa ovim gradom na Nišavi rade ljudi koji su u Niš odnekud došli, od Stevana Sremca (čije ime ponosito nosi najstarija niška gimnazija) do Nevene Kragić, čije dizajne nose Diznijeve princeze. No, sve to pada u vodu onda kada vam se majka nije porodila na nekoj niškoj adresi, ako je verovati višem kustosu Narodnog muzeja u Nišu.
Lament sredovečne gospode o duhovima gradova koji su prestali da postoje je samo lament sredovečne gospode nad mladošću koja više ne postoji, i nad točkom istorije koji ih je očito pregazio, jer ne uspevaju da verbalizuju i procesuiraju društvene promene koje su se dogodile od njihovih pubertetskih do sredovečnih dana. I to je sasvim u redu: osim kada se takvim osobama daje javni prostor u kom mogu da razlažu kako im izvesne društvene grupe diraju njihov grad i prljaju ga svakim trenom svog postojanja. Ovako otvoreno fašističku retoriku je, u mom Nišu, bilo nezamislivo tolerisati. Ali ja sam se iz tog Niša odselila pre deceniju.
I nemojmo se zavaravati – Niš odavno nije industrijski centar u koji se skuplja narod južne Srbije zbog poslovnih i drugih mogućnosti. Proces privatizacije se igrom slučaja poklopio sa naseljavanjem izbeglica sa Kosova u Nišu; masovno ostajanje bez posla se igrom slučaja poklopilo sa naseljavanjem izbeglica sa Kosova u Nišu; zaglupljivanje naroda u postsocijalističkom društvu se igrom slučaja poklopilo sa naseljavanjem izbeglica sa Kosova u Nišu; propast gradske infrastrukture i urbanizacije se igrom slučaja poklopila sa naseljavanjem izbeglica sa Kosova u Nišu – a ništa od ovih pojava u društvu nisu izazvale izbeglice sa Kosova. Izbeglice sa Kosova su prosto ljudi koji su bežali od etničkog čišćenja. Čuveno južnjačko gostoprimstvo najintenzivnije dan danas na svojoj koži osećaju – izbeglice sa Kosova.
Niš je naš grad, grad u Srbiji, grad u južnoj Srbiji, grad u kome se jede, pije i voli, grad u kome su živeli i žive Turci, Jevreji, Srbi, Romi, Cincari, Bugari, Crnogorci, Albanci, i razni drugi narodi. Niš je grad raznih ljudi – dobrih, loših, kreativnih, nekreativnih, pametnih, malo manje pametnih, otvorenih i emancipovanih, ali i konzervativnih i fašistički orijentisanih.
Niš je grad u kome su nacisti imali logor. Jedini grad u Srbiji koji ima nacistički logor kao muzejski prostor. Niš je grad u kome su bacane bombe na naciste. Niš je grad u kom stoje tri pesnice kao podsetnik na to da ćemo fašizam uvek pobediti. Niš je grad Branka Miljkovića, sina dvoje došljaka.
„Koliko je zemlje iza nas
Toliko je snage u nama
I to je odbrana zemlje“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
