Jadna princeza Leja, šta je doživela

Potom je Janko Baljak, reditelj i redovni profesor FDU dao ostavke i na mesto člana Senata Univerziteta umetnosti i na mesto člana Umetničkog veća FDU. Baljak je naglasio da izbor Suzane Vasiljević smatra „nastavkom pogubnog disciplinovanja institucija kulture u poslednjoj deceniji, afirmacijom cenzure i autocenzure u obrazovanju budućih generacija umetnika. Sve ono što Suzana Vasiljević radi ja učim svoje studente da je loše, pogubno i da mi kao ekipa talentovanih i motivisanih ljudi možemo i moramo bolje.“

Reagujući na ovaj potez Janka Baljka, napisao sam 7. decembra u 15:21 na svom Twitter nalogu sledeće: „Bravo, bravo i bravo! Profesor Janko Baljak, je upravo održao najznačajniji čas u životu svojim studentima.“. Moja poruka od ukupno 16 reči izazvala je Biljanu Srbljanović, dramskog pisca, profesorku Fakulteta dramskih umetnosti (FDU) i članicu Saveta za kreativne industrije predsednice Vlade Ane Brnabić, osobu uspešnu u sklapanju sporazuma o krivici sa srpskim tužilaštvima da, u svom tekstu objavljenom na Facebook-u, brani izbor Suzane Vasiljević, tretira ostavku Baljka kao „jeftin medijski gest“, napadne mene lažnim optužbama i pokuša da razapne na krst Srpsku akademiju nauka i umetnosti. Svakako da je kompliment da, kao odgovor na tekst tekst jednog inženjera od 16 reči, dramska spisateljica, potpisana kao Leja Keler, mora da napiše tekst od 759 reči! Tekst je objavljen 7. decembra u 20:33, samo pet sati i 12 minuta posle mojih 16 reči podrške kolegi Baljku. Tekst Biljane Leje Srbljanović Keler zaslužuje odgovor, najviše zbog činjenice da ga piše članica Saveta za kreativne industrije Ane Brnabić, čitaj saradnica režima koja želi da ipak, ako se može, zadrži oreol slobodnomisleće i nezavisne intelektualke. To lepo zvuči, a može dobro da dođe u nekim drugim budućim vremenima. Krenimo redom.

Gospođa Srbljanović piše: „Na Mašinskom fakultetu, matičnoj kući akademika Teodorovića….“ Gospođa Biljana Srbljanović/Biljana Keler počinje svoj pismeni sastav neistinom. Imam preko 40 godina radnog staža, ali nikada, nijedan minut, nijedan dan, nijedan mesec, nijednu godinu nisam proveo na Mašinskom fakultetu. Ova početna neistina ukazuje na površnost dramske spisateljice, koja prenebregava elementarne činjenice. Bio sam profesor godinama na Saobraćajnom fakultetu i nekoliko godina na Virginia Polytechnic Institute and State University u Americi, čiji sam profesor emeritus. Bio sam gostujući profesor i na University of Delaware, National Chiao Tung University i Technical University of Denmark, ali nemam i nisam imao bilo kakve profesionalne veze sa Mašinskim fakultetom u Beogradu. Moram da priznam da me je iznenadilo baratanje neistinama profesorke i članice Srbljanović. Nastavljajući da bude površna i da barata neistinitim činjenicama, članica Saveta Biljana Srbljanović piše: „Akademik Teodorović se, na svom fakultetu, nije pobunio protiv tih Vladinih postavljenja, iako nam prosti gugl srč pokazuje koliko njih su kadrovi SNS-a.“

Gospođa Srbljanović je, kako sama kaže ovo utvrdila koristeći kako navodi, „prosti gugl srč“ (pretpostavljam da misli na Google search, odnosno pretragu pomoću Google pretraživača). Ja jedino mogu da zaključim da je gospođa Srbljanović ili nevešta u internetskim pretragama, ili da namerno izvrće činjenice, iz meni još uvek nepoznatih razloga. Da oslobodim gospođu Srbljanović daljih internetskih muka obaveštavam je da je moj poslodavac Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, Nemanjina 30, 11000 Beograd, III sprat, kabinet…, kucaj dva puta. Hoću da kažem, da sam ja penzioner, profesor Saobraćajnog fakulteta Univerziteta u Beogradu u penziji i da mogu da budem u javnosti prozivan jedino zbog nekritikovanja različitih aktivnosti i propisa svog doživotnog poslodavca, a to je, kao što smo već konstatovali, Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje.

Gospođa Srbljanović, u svojoj odbrani neodbranjivog, iznosi sledeću neistinu: „Kad je bio prorektor jedinog rektora BU koji je dopustio kršenje autonomije Univerziteta i pustio batinaše da uđu u prebijaju/hapse studente u štrajku, nije dao ostavku.“ Taj zli prorektor iz bajke članice Srbljanović sam znači, ja.

Bio jesam prorektor za nauku Univerziteta u Beogradu od 2006. do 2009. godine. Prorektor za nastavu, koji se bavio pitanjima studenata bila je profesorka Matematičkog fakulteta Neda Bokan, a ne ja. Nikada, nijednog dana, nijednog minuta, nijedne sekunde, tokom mog trogodišnjeg mandata na mestu prorektora za nauku Univerziteta u Beogradu, nikakvi batinaši nisu ulazili i „prebijali i hapsili studente u štrajku“. Šta dakle radi gospođa Srbljanović? Ona proizvoljno fabrikuje činjenice da bi stvorila lik zlog, oportunističkog prorektora. Da li gospođa Srbljanović možda ima svedoke za ovu svoju izmišljotinu? Ja imam čitav Univerzitet u Beogradu za svedoka. Gde su to tačno i u koje prostorije „ulazili batinaši“? Da li članica Saveta za kreativne industrije Srbljanović možda poseduje policijske i lekarske izveštaje o prebijanju studenata? Kako se zovu prebijeni studenti? Kakva je bila dalja sudbina „prebijenih i hapšenih studenata“? U koji zatvor su ih odveli batinaši koji su ih uhapsili i koliko su tamo ostali? Da li postoji bar jedan napis u dnevnim novinama koji govori o „prebijanju i hapšenju studenata od strane batinaša“? Ja razumem da gospođa Leja Keler Srbljanović Biljana poseduje maštu dramskog spisatelja, ali u polemikama ovakve vrste korišćenje spisateljske mašte u cilju fabrikovanja izmišljotina je i nemoralno i nepošteno.

Gospođa Srbljanović nije propustila da pored napada na mene, napadne i SANU. Članica kreativnih industrija kaže u svom tekstu: „Takođe, nije istupio iz članstva SANU jer sedi sa mizoginim, ratnohuškačkim, neobrazovanim poluinteligentima, ispostavama vlasti (svake) i inženjerima ratova u SFRJ. Tu ostavku nismo videli“.

Kao što vidimo, profesorka Srbljanović mi prebacuje što nisam „istupio iz članstva SANU“ i što nastavljam da sedim, da ponovim, sa „mizoginim, ratnohuškačkim, neobrazovanim poluinteligentima, ispostavama vlasti (svake) i inženjerima ratova u SFRJ“. Moram da obavestim gospođu Srbljanović da sam ponosan što sam redovni član SANU i da imam nameru da to ostanem do kraja svog života. Ne poznajem nijednog „neobrazovanog poluinteligenta“ koji je u članstvu SANU. Poznajem veliki broj kolega sa svetskim naučnim rezultatima o čemu svedoči i ovogodišnja lista Univerziteta Stenford najboljih naučnika sveta. Najlepše molim gospođu Srbljanović da javnosti Srbije ukaže na „neobrazovane poluinteligente“ u SANU. Gospođa Srbljanović takođe optužuje članove SANU da su „inženjeri ratova u SFRJ“. Od svih sadašnjih članova SANU preko (120) svega nekoliko članova su bili članovi SANU početkom devedesetih, kada je počeo raspad Jugoslavije. I da su hteli, sadašnji članovi SANU nisu mogli da, kao članovi SANU budu „ratni huškači“. Kao što nisu bili ratni huškači, sadašnji članovi SANU nisu bili ni članovi redakcije ultranacionalističkog časopisa „Pogledi“ iz Kragujevcu, koji je početkom devedesetih izlazio u neverovatnom tiražu od 200.000 primeraka. Upravo je Biljana Srbljanović, koja danas lažno proziva sadašnje članove SANU za „ratno huškaštvo“ bila novinarka „Pogleda“ u prvoj polovini devedesetih! Sadašnji studenti, a posebno studenti FDU bi trebalo da zauvek ovo zapamte.

Da se vratimo delu teksta gospođe Biljane Keler koji se odnosi na postavljenje Suzane Vasiljević. Gospođa Leja Srbljanović kaže da smo imali „razne bezvredne, loše, idiotske, bezobrazne i neprihvatljive predstavnike države u Savetu oduvek“. Da li nam to možda gospođa Srbljanović tiho sugeriše i da je Suzana Vasiljević „bezvredan, loš, idiotski, bezobrazni i neprihvatljiv predstavnik države u Savetu“? Pa ako smo imali ranije takve predstavnike, molim vas da nastavimo sa takvim predstavnicima! Gospođa Srbljanović ne razume ili nije sposobna da razume da je Suzana Vasiljević Aleksandar Vučić u ženskom obliku. Jedino gore za Savet FDU bi bilo da je Vučić imenovao samog sebe za člana Saveta.

Infantilna je i konstatacija Biljane Srbljanović da „mesto u Savetu FDU-a nije plaćeno.“ Ovo je svakako istina, kao što je i istina da bi Aleksandar Vučić pristao da plaća suvim zlatom samo da ima neku vrstu kontrole nad Fakultetom dramskih umetnosti.

Ivan Lalić je ovih dana napisao da je Lazar Ristovski, glumac i reditelj moralna gromada u poređenju sa ostalom ekipom Vučićevih i Brnabićkinih intelektualaca. Gospodin Ristovski je imao hrabrosti da ode dva puta u Arenu i da javno podrži režim Aleksandra Vučića. To je njegovo pravo, ali je i njegova odgovornost i spremnost da istrpi kritike i napade nas sa druge strane reke koja deli Srbiju. Gospođa Srbljanović nema ni trunčicu hrabrosti koju je ispoljio Ristovski. Za nju je bitno da bude u Brnabićkinom Savetu za kreativne industrije, da podrži Vučićeva imenovanja i povremeno napadne nekog od onih koji javno pružaju otpor režimu. Ali je isto tako bitno da se, ako može, bude malo i na drugoj strani, za ne daj Bože.

Ukoliko profesorka članica Leja Srbljanović Biljana Keler bude rešila da bilo gde, bilo kada, odgovori na ovaj moj tekst, unapred je najlepše molim da ne demonstrira prostakluk i rečnik rijaliti programa kakav je, na primer, koristila u polemici sa Aidom Ćorović, da se ne vraća nacionalšovinističkoj formi polemike ispoljenoj u polemici sa Muharemom Bazduljom i da prestane sa „najnaivnijim, najinfantilnijim oblikom neistinitog tvrđenja, s neistinom o jednostavno proverljivoj i lako dostupnoj, očiglednoj činjenici“, kako je to briljantno konstatovao reditelj Zlatko Paković, odgovarajući na njene napade.