Još jednom o operaciji Halijard 1Foto: Medija centar

Kada sam pisao osvrt na naduvano obeležavanje operacije Halijard pretpostavljao sam da će to izazvati burne reakcije ravnogoraca i sledbenika ratnog zločinca Draže Mihailovića jer oni, u prisustvu činjenica i istorijske istine, a posebno ako su isti iz „nekomunističkih“ izvora, dobijaju teške histerične napade, etiketiraju i diskvalifikuju protivnike…

… ćosićevski se samoobmanjuju, vrše zamenu teza, izvrću ono što je napisano, služe se izmišljotinama i sve nas koji mislimo drugačije nazivaju, poput Čerčila, „srbomrscima“, a u stilu stare četničke himne „Drma mi se, drma mi se šubara i cveće, ubićemo, zaklaćemo ko sa nama neće“.

U tom kontekstu, posebno je zanimljiva kritika da reči Ćosića o samoobmanjivanju neopravdano pripisujem njemu, a ne fiktivnom liku iz njegovog romana, te shodno tome ispada da je književni lik izmislio Ćosića, a ne ovaj njega?!

Nemam nikakvu nameru ni volju da ulazim u raspravu sa ovom ostrašćenom ideologijom ali moram, radi čitalaca Danasa, da razjasnim dva pitanja koja su u reakcijama i komentarima na moj tekst zlonamerno interpretirana. Pre svega navode da „spajam nespojivo“, tj. Dobricu Ćosića i četnike, misleći, valjda, pritom da je Dobrica Ćosić bio pismen (pisac), a da su četnici uglavnom bili nepismeni.

S tog stanovišta oni su stvarno nespojivi, ali ima nešto mnogo važnije što ih spaja i što im je zajedničko, a to je da se u oba slučaja radi o fanatizovanim velikosrpskim nacionalistima.

Glavni četnički dokumenat, projekat Velike Srbije Stevana Moljevića, kasnije je samo Ćosićevim ezopovskim rečnikom pretočen u tzv. Memorandum SANU ili pamflet kako ga je okarakterisao nekadašnji predsednik SANU, Pavle Savić. A praktične posledice i jednog i drugog dokumenta bile su iste i kulminirale su u genocidu nad Muslimanima u Sandžaku tokom Drugog svetskog rata, a zatim i u genocidu u Srebrenici devedesetih godina prošlog veka, razaranjem jugoslovenske zajednice, te nenadoknadivim ljudskim i materijalnim gubicima srpskog naroda i Srbije.

Što se tiče likovanja da je Draža zbog spašavanja pilota dobio orden od Trumana, 1948. godine, a Tito nije, ova konstatacija samu sebe demantuje. To što Tito nije dobio orden, iako su partizani spasili pet puta više pilota, dokaz je da orden nije dodeljivan zbog ponašanja prema pilotima, već je kriterijum bilo nešto drugo.

Čerčil je 1944. izjavio u britanskom parlamentu, da je razlog zbog koje je prekinuta podrška Mihailoviću taj što ovaj nije vodio rat protiv neprijatelja i što su neki njegovi podređeni pravili dogovore sa neprijateljem (str. 17, izveštaja br. 128, Matesona iz 1977. godine, Koledž Ratnog vazduhoplovstva Sjedinjenih američkih država). U periodu 1944.-1946. godina, neprijatelj se promenio, te je Čerčil u Fultonu marta 1946. godine proglasio kraj saradnje sa komunizmom i pozvao na sveti rat protiv njega.

Pošto neprijatelj više nisu bili fašisti, već komunisti, Amerikanci su se dosetili da je Draža među prvima započeo borbu protiv komunizma, te mu je oprošteno što je smatrao prevashodnim neprijateljem partizane, tj. komuniste, a ne nemačke okupatore (str. 40, navedenog izveštaja). Orden je, dakle, upotrebljen kao sredstvo u hladnom ratu između blokova, a piloti su tu uzeti samo kao zgodan izgovor.

Ukoliko sve ovo nekome nije jasno, zaludno mu je objašnjavati.

Autor je advokat

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari