Kad je okrenut ćurak

Kažem ministru da je nepristojno i nekulturno ako se ne pošalje telegram saučešća porodici. Ministar to prizna, ali kao olakšavajuću okolnost doda da je bila „neradna nedelja“, a ceo slučaj okarakteriše kao žalosnu grešku i neprijatnu omašku. Složim se, ali uz dodatak da tu samo treba obavezno dodati navodnike.

Ministar kaže da je za  „ispravku sutra već bilo dockan“.

Prihvatam i taj argument, ali uz uslov koji sam predložio: da se pomene bar još jedno ime kojem  se takođe dogodila ta prokleta greška ili omaška. Uzalud. Nema primera.

A onda – grom iz vedra neba: sa „velikom docnjom“ ministar mi izjavljuje „saučešće zbog nestanka komunizma“! Dobro, hvala na saučešću, ali šta ću ja sad sa njim? Tek u novom tekstu ministar bar donekle pojašnjava šta je hteo da kaže: „mislim da je Spasović u dobrom delu svoje mladalačke  karijere, sve do devedesetih i okretanja ćurka, bio komunista i još gore, titoista po ubeđenju pa sam i ocenio, ispravno ili pogrešno, da duboko u sebi žali za tom epohom, zbog čijeg nestanka sam mu izjavio ‘saučešće'“.

Ovo je već vidljiv pomak. Dakle, ministar je sklon da šalje saučešća i na adrese za koje nije siguran da su pogrešne ili ispravne! Opasan neki čovek! Ali, uvalio me je u novu nevolju, sad moram da utvrđujem kad i gde je došlo do tog sudbinskog „okretanja ćurka“: da li dok sam uređivao Omladinske novine,  sindikalnu Nezavisnost ili Dugu, pisao za Mladinu i Borbu, pa Našu Borbu i konačno Danas?

A to su jedine novine u kojima sam pisao ili ih uređivao u poslednjih četrdeset godina, izuzimajući nekoliko u inostranstvu. Ipak, u ovom društvu najsumljiviji su mi Slovenci, oni su uvek bili gori od titoista.

Velika je čast kad neko ima tako revnosnog  čitaoca svih  tekstova,  koji su bili „uglavnom“,  loši članci.

Ko to sebe muči jednim takvim poslom? Ne računam mazohiste. To su, ipak, oni koji su plaćeni da rade tako nešto. Ljudi iz Službe, dakle.  Hvala  kolegama koji su pokušali da me zaštite. Nema potrebe. S druge strane je samo blato. Nema ništa. I nikoga.