Kad udare pisci na pisce

I kao da nam nije dosta „gordog posrtanja“ od devedesetih do danas, i kao da nam ostale podele nisu dovoljne, evo ovih dana prisustvujemo proglasu 18 nezadovoljnih pisaca protiv dodeljivanja Ninove nagrade Saši Iliću za knjigu „Pas i kontrabas“ (Orfelin, Beograd 2019).

Gledajući nastup novinara i književnog kritičara Teofila Pančića iz Ninovog žirija i profesora Mihajla Pantića, pisca, profesora i književnog kritičara, na „luksemburško-američkoj“ televiziji pre neki dan, nisam mogao da se otmem utisku da je politizacija književnosti samo logična posledica politizacije kulture, čije se metastaze, kao posledice kadriranja po partijskoj liniji, tek mogu očekivati u vidu daljih polemika i rasprava, jalovih, kao što je bila i jalova čitava ta farsa sa književnim nagrađivanjem u zemlji Srbiji, zemlji egzotičnih književnih nagrada i galopirajuće nepismenosti.

Kao što je broj partija u neskladu sa brojem stanovništva, to se i broj književnih nagrada u ovoj zemlji (negde između 387 i 395) multiplikovao u odnosu na broj funkcionalno pismenih, onih koji u tabloidima vide meru književnosti a u sportskim novinama polaznu osnovu za razvoj sopstvenih kladioničarskih veština.

Šalu na stranu, novija srpska književna nagrada Srpski venac, koju je u ime zadužbine koja nosi Andrićevo ime dodeljivao pisac Radomir Smiljanić, podsetila me je na omiljene mi nagrade, simpatična imena i darodavce, tipa „Zlatni suncokret“, „Vital“, ali još i više, nakon listanja internetskih stranica, nagrada koje u svom imenu asociraju na nacionalnu istoriju, mitologiju ili srpski etnos, tipa: Žička hrisovulja, Račanska povelja, Bogorodica Trojeručica, Despotica mati Angelina, Odzivi Filipu Višnjiću, Izviiskra NJegoševa, Vidovdansko pesničko pričešće, Zlatni krst kneza Lazara, Srebrni kondir Kosovke devojke, Zlatno pero despota Stefana Lazarevića, Zlatni prsten despota Stefana Lazarevića, Jefimijin vez…

Kud ćemo i šta ćemo sa tolikim nagradama u društvu koje je odavno zastranilo u kič i šund, nepismenost i nekulturu.

Novčani deo, ako je novčani deo ona suštinska stvar, ipak nije zanemarljiva stavka; evo i Ninova nagrada nagrađuje laureate sa 10.000 evra.

Čini se, ipak, da je kićenje CV-a nagradom, ma kakva ona bila, ona kategorija koja je piscima dobitnicima nekako najbliža srcu.

Znam mnoge pisce, koji se, osim nagradama, dobijenim po principima tante za kukuriku, što reče jedan šeret pre neki dan u medijima, ničim drugim ne mogu pohvaliti u svojim sredinama.

Nagrade koje same sebi postaju cilj, to nije mera književnosti. Književnost mora da igra na kartu dugovečnosti i univerzalnosti, ne da robuje ukusima trenutka ili sklonostima žirija.

Opet, slušajući nedavno na Javnom servisu (inače veoma dobrog pisca) Malovića, jednog od potpisnika peticije, ili proglasa protiv ovogodišnje odluke Žirija, kojem ni samom nije jasno šta će u njihovom društvu prošlogodišnji dobitnik Ninove nagrade Tabašević, i koji je otprilike izjavio kako su potpisnici peticije davali šansu Ninovom žiriju i pratili njegov rad poslednjih godina, ali je ovogodišnje davanje nagrade između ortaka/urednika prevršilo meru, ne mogu da se otmem utisku da je i polemika o Ninovoj nagradi samo nastavak šizofrenog javnog diskursa, koji je književnu scenu, rascepkanu, raštrkanu i haotičnu, kakva je normalno morala biti zbog nedostatka bilo kakve strategije u oblasti kulture (čitaj: književnosti), politizovana, te su na kraju potpisnici peticije sebe označili kao književni, nacionalni etalon, meru vrednosti, na taj način označavajući one druge, one marginalizovane, kao drugosrbijance.

Tako su ovi drugi sada dobili priliku da seire na užas ovih prvih.

U svojim romanima „Berlinsko okno“ i „Pad Kolumbije“ Ilić se bavi politikom kroz svoj književni postupak, ali i razotkriva mehanizme kojima je književnost uvezana u politiku, recimo, razorne uticaje medija u komponovanju ambijenta linča, koji je prethodio ubistvu premijera Srbije.

NJegovo uređivačko delovanje u okviru Betona, podlista lista Danas, kao i objavljivanje na sajtu Peščanika, verovatno je u kuhinjama prvosrbijanaca ocenjeno kao vrlo subverzivna delatnost, te je i reakcija, shodno tome, iz kruga pisaca prvosrbijanaca nezadovoljnih žiriranjem, bila brza i konkretna.

Ne ulazeći u stručnost Ninovog žirija (Vule Žurić je u članku u Politici jednog od članova Ninovog žirija, filozofa Ivana Milenkovića, citirao izjavom u kojoj se navodi kako Milenković smatra da se poslednjih godina naziru znaci oporavka domaće književnosti, koja je već trideset godina u krizi!?), ali sa druge strane, shvatajući kolika je pažnja javnosti uperena ka njima, upravo zbog te veštački isforsirane priče u kojoj je Ninova nagrada tačka oslonca novokomponovane kvazi književne publike, koja se, baš kao i sajamska, književnosti seti dva puta godišnje, želim oprezno da zaključim kako je ranijih godina pažnja javnosti ka dobitniku Ninove nagrade trajala taman toliko dok se knjiga ne proda, nedelju-dve, najviše mesec dana.

A onda su ninovci nestajali, a uskovitlani medijski prostor ponovo naseljavali stari dobri rijaliti ortaci.

Poslednji nagrađeni roman, pre Ilićevog, kako reče Malović, „Zablude Sv. Sebastijana“, najslabije je prodavani roman jednog dobitnika Ninove nagrade.

To, međutim, nije problem pisca, ili nagrađenog romana, već pravih čitalaca, te kaste koja je desetkovana ubistvom srednje klase i vaspostavljanjem turbo-folk kontrakulture; preživeli čitaoci, kojih u Srbiji nema puno i koji se uspešno lobotomizuju decenijama, do granica kada više i ne mogu da registruju i percepiraju ozbiljne sadržaje, dočim se granica između visoke, u koju spada i Ninova nagrada, i lake literature (čik čita i/ili blogerske književnosti) ukida, što je u zemlji rekorderu po broju književnih nagrada još jedan od brojnih paradoksa.

Politizacija književnosti po ovim principima dovešće do još jačeg animoziteta između „državnih“ i „marginalizovanih“ pisaca, baš kao što je uočljiva razlika između kulture prvosrbijanaca i drugosrbijanaca.

Nažalost, naše društvo, uzavrelo do granice ključanja, spremno na nove sukobe i podele, napravilo je i od književnosti poligon za ostrašćene jurišnike, koji jedan kulturni prostor naseljavaju kao međusobno zavađene strane.

A to kakva je nagrađena knjiga, ma koga je još briga za to…

Autor je književnik, istoričar umetnosti i muzičar