Kako je general Kadijević poslao vojsku u Sloveniju

Činjenica je, međutim, da ni jedno ni drugo nije tačno. Prvo, SIV (Vlada) nije imala nikakva ustavna ni zakonska ovlašćenja po pitanju upotrebe i komandovanja oružanim snagama. Bilo je to isključivo u nadležnosti Predsedništva SFRJ, ujedno kolektivnog vrhovnog komandanta oružanih snaga (koje je tada inače bilo krnje) bez uticaja, bolje reći praktično nepostojeće. Drugo, rat je počeo mnogo ranije kninskim ustankom, osnivanjem SAO Krajine i brojnim oružanim okršajima širom Hrvatske (Plitvička jezera, Borovo selo itd).

Što se tiče intervencije moto-mehanizovane kolone JNA u Sloveniji, odluku je doneo isključivo general Veljko Kadijević, savezni sekretar za narodnu odbranu. On me je, na moj poziv, primio 23. juna 1991. godine. Razgovor sa njim vodio sam u ime (naravno neformalne) grupe penzionisanih generala JNA koja se sastajala jedanput sedmično u prostorijama Doma JNA. Činili su je: Miloš Šumonja, bivši načelnik Generalštaba, Ivica Kukoč, Petar Pepa Babić, Svetozar Oro, Gvardiol Ante i ja.

Ocenili smo da je ukupna situacija u zemlji krajnje nepovoljna i da oružana intervencija u Sloveniji (o čemu su mediji tih dana uveliko pisali i pričali) ne samo da neće i ne može rešiti, već naprotiv, da će je dodatno i opasno usložiti. Imali smo ocenu i predlog „s kim i kako dobiti sada već poslednju bitku – bitku koja ne znači rat“ (citat iz zabeleške za razgovor sa Kadijevićem koju sam sačuvao). Ne bih o tome zašto sam ja, najniže rangirani general te grupe, išao kod Kadijevića (kroz duži vremenski period mi smo bili u više nego dobrim odnosima, a imali smo i neke samo naše teme).

Posle pozdrava i uobičajenih reči odmah mi je rekao da nažalost ima najviše dvadesetak minuta vremena. A kad sam mu rekao u ime kojih mojih i još više njegovih drugova dolazim, iznenadio sam se kad mi je rekao da zna za naše sastanke u Domu JNA, te sam shvatio da nas „služba“ prati i prisluškuje. No, složio se sa našim ocenama o ukupno teškoj, opasnoj i složenoj situaciji u zemlji, ali ne i sa time da će je oružana intervencija u Sloveniji pogoršati. A kad sam mu argumentovano izložio zašto mi mislimo da će ta intervencija doživeti krah, reagovao je ljutito, gotovo besno, ne birajući reči. Uz njegovu nedvosmislenu rečenicu da je samo pitanje dana kada će krenuti „Operacija Slovenija“ i da ga pri tome ne zanima šta o tome misli SIV (Ante Marković, a vrhovnu komandu nije ni pominjao), shvatio sam da je njegova odluka konačna.

Bio sam za trenutak u dilemi, povući se sa razgovora ili ipak još nešto pokušati, ali tada je Kadijević valjda shvatio da je upotrebio „prekomerne reči“, snizio je ton i to je bila prilika da mu kažem: „Veljko, voleo bih da ti budeš u pravu – neka ti je Bog u pomoći“. Spreman da ustanem i odem (što je on primetio), promenio je raspoloženje, poručio piće i rekao da je ipak spreman da sasluša naše predloge (20 planiranih minuta je trajalo čitav sat). Odmah sam mu rekao da mislimo da Jugoslaviju mogu sačuvati samo on sa JNA, i Vlada sa Antom Markovićem na čelu, koja je još kako-tako funkcionisala. Dodao sam da znamo da on nije u dobrim odnosima sa Antom Markovićem, ali da to ne sme biti razlog da ne dođe do njihove saradnje i zajedničke akcije kad su u pitanju tako visoki ciljevi. Smatrali smo da JNA mora izaći iz političke pasivnosti i javno prihvatiti, i odlučno podržati političku i privrednu reformu Ante Markovića, čijom realizacijom se stvaraju uslovi za sprečavanje i širenje daljih oružanih sukoba, i miran rasplet trenutne situacije. Rekao sam mu da smo mi sigurni da će Ante Marković odmah i sa velikim zadovoljstvom prihvatiti njegovu inicijativu i predlog da zajedno razrade plan i program za realizaciju postavljenog cilja sa izgledom za uspeh, jer je JNA još uvek bila ozbiljna, realna i respektivna snaga, a privredna reforma Ante Markovića dobro prihvaćena u svim delovima Jugoslavije ne samo od strane stručne već i šire javnosti. Na momente je izgledalo da Kadijević razmišlja o onome o čemu mu izlažem, te je delovalo da će možda i prihvatiti naš predlog, i da se u najmanju ruku koleba, da bi na kraju na moje veliko razočarenje, nakon kratkog razmišljanja odlučno izjavio: „Ne, ja sa Antom Markovićem neću sarađivati“. To je bio kraj.

Na moju veliku žalost shvatio sam da nije imao izbor i da je umesto da pobedi vojnik JNA – pobedio vojnik Slobodana Miloševića.

Moto-mehanizovana kolona JNA krenula je 27. juna prema Sloveniji i neslavno završila. Bio je to težak udarac za JNA i posebno Kadijevića. Umesto saradnje sa Antom Markovićem i pokušaja da se spreči širenje rata i krvoproliće, pridružio se Slobodanu Miloševiću u realizaciji njegovog pogubnog plana. Dalji tok i ishod sunovrata je poznat.

Kadijević je penzionisan početkom naredne 1992. god.

Autor je general-major JNA u penziji