Foto: Medija centar„Najveće đavoljevo dostignuće je to što je uspeo da ubedi svet da ne postoji.“ Kajzer Soze (pogledati, po potrebi, film „Dežurni krivci“).
Kada neko pobedi na izborima, onda se ta pobeda slavi, onda se pobednici raduju, onda prave planove za budućnost i kako će tu pobedu iskoristiti za postizanje zacrtanih ciljeva, za ostvarenje programa.
Nasuprot tome, u svom autorskom tekstu u „Danasu“, izabrani prorektor Univerziteta u Beogradu Branislav Boričić se – žali.
Zašto je to tako, pitanje je za psihologe, možda i one kliničkog usmerenja, što ja nikako nisam, tako da ću se baviti isključivo time na šta se i na koga žali izabrani prorektor Boričić.
Lista je dugačka i neobrazložena, po njegovom starom običaju – ne mogu na sve to da se osvrćem – pa bih da se usredsredim na ono što izabranog prorektora Boričića najviše boli.
To je nepravednost načina glasanja o kandidatima za rektora na Senatu.
Šta nam izabrani prorektor Boričić poručuje?
Prema odredbama Statuta, sadašnja rektorka Ivanka Popović je imala unapred pet glasova, pošto je glasala sama za sebe, a isto to su učinili i njeni prorektori.
Takođe, pretpostavlja izabrani prorektor Boričić svojom provincijalnom logikom, rektorka Popović dobila je i pet glasova dekana onih fakulteta s kojih dolaze ona i njeni prorektori.
Dakle, kada bi se tih deset glasova odbacilo kao pristrasni, dobijena prednost od 27:17 za rektorku Popović na Senatu bi nestala i sve bi se izjednačilo, isti bi bio broj glasova, istovetnu podršku bi dobili i ona i drugi kandidat.
No, u tom pogledu, izabrani prorektor Boričić čini ozbiljnu metodološku grešku.
Zaboravlja da napomene da su deo biračkog tela Senata bili i: Vladan Đokić, dekan i kandidat za rektora, Branislav Boričić, dekan i kandidat za prorektora, Ratko Ristić, dekan i kandidat za prorektora, Dejan Filipović, dekan i kandidat za prorektora, i dekan Farmaceutskog fakulteta koji, sledeći primenjenu provincijalnu logiku, glasa za Zoricu Vujić, bivšu dekanku tog fakulteta i kandidata za prorektorku.
Dakle, ukoliko se jednoj strani prebacuje prednost glasanja za samog sebe, kako to da ova logika ne važi za drugu.
Pa nije valjda Branislav Boričić glasao za Ivanku Popović – da mu izmakne prorektorsko mesto!
To ne bi bilo racionalno ponašanje, opisano teorijom racionalnog odlučivanja, prema kojoj svako maksimizuje korisnost koju uživa. Izvinjavam se izabranom prorektoru Boričiću, on ne zna o čemu ja to pišem.
On nije diplomirao ekonomiju, još manje doktorirao ekonomiju, niti se ikada bavio ekonomskom naukom – osim što je dugogodišnji dekan Ekonomskog fakulteta.
Kada po Boričićevoj matematičarskoj logici oduzmemo broj pristrasnih glasova na Senatu – i jednoj i drugog strani – dobijamo zanimljiv rezultat 17:12.
Ne samo da je prednost Ivanke Popović u takvom hipotetičkom glasanju za koje se Boričić ex post zalaže značajna (42 odsto više glasova od glasova izazivača), nego Vladan Đokić uopšte ne bi ni bio kandidat za rektora, budući da ne bi dobio potrebnu trećinu (16 glasova) ukupnog broja članova Senata.
Dakle, ne bi uopšte došao do Saveta kao kandidat za rektora i ne bi mogao da bude izabran. On je postao kandidat za rektora zahvaljujući svom glasu i glasovima svojih prorektora.
To jeste u skladu sa propisima, ali kada već na ovaj način izabrani prorektor Boričić prebrojava glasove, to treba reći jasno i glasno.
Za izbor kandidata Đokića presudilo je to što je Vladan Đokić glasao sam za sebe i što je za njega glasao Branislav Boričić, njegov nerazdvojni prijatelj i verni prorektor.
Bez tih glasova ne bi Vladan Đokić nikako postao rektor. Toliko o matematičaru Boričiću i njegovoj računici.
Nego, gde iz Boričićevog teksta nestade Šarčević magistar Mladen? Onaj koji je rukovodio kampanjom za izbor Vladana Đokića i njegove prorektorske ekipe.
Onaj koji je organizovao gostovanje putujućeg pozorišta Šarčević po Vinči. Onaj koji je u svoju kancelariju u palati „Srbija“ pozivao dekane i ubeđivao ih za koga treba da glasaju na Senatu.
Izabrani prodekan Boričić se, u svom prethodnom autorskom tekstu u „Danasu“, jako ljuti na moje pominjanje gostovanja tog pozorišta u Vinči, ali ne demantuje da je do njega došlo. A magistar Šarčević čak ni u izjavama medijima ne krije da je davao podršku Vladanu Đokiću.
Ne kaže, doduše, na koji način i u čije ime. Jer nije to radio u svoje ime – ipak je reč o savetniku predsednika i premijerke za reformu obrazovanja. Dakle, reč je o poduhvatu izvršne vlasti na čelu sa svemogućim i sveprisutnim predsednikom Aleksandrom Vučićem.
O političkom poduhvatu preuzimanja Univerziteta u Beogradu.
Izabrani prorektor Boričić se, u tom pomenutom tekstu, opet žali i kaže: eto pominju gostovanja putujućeg pozorišta, a ne pominju programe.
Pročitao sam program i intervju Vladana Đokića u „Politici“.
Zanimljiv detalj je da se izabrani rektor Đokić zalaže za autonomiju fakulteta u okviru univerziteta.
To je ista ona ideja koju je pre dve godine izneo episkop bački, Irinej Bulović, rekavši, u intervjuu za „Danas“, da je potrebna autonomija Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta (PBF) u odnosu na Univerzitet u Beogradu.
U prevodu – vladika se zalagao za to da statut tog fakulteta može da bude u suprotnosti sa statutom Univerziteta u Beogradu, zbog specifičnosti PBF. Autonomija univerziteta je jasno definisan pojam, poznaju je i Zakon i Statut, i predstavlja branu mešanja drugih – države, crkve, Šarčevića – u poslove univerziteta.
Autonomija fakulteta je jednokratna koncepcija smišljena za sprovođenje volje Sinoda u pogledu obračuna sa neistomišljenicima na PBF.
A saznao sam i da se izabrani rektor principijelno za tako nešto zalaže. Stvarno, kako li je glasao dekan PBF na Senatu i predstavnik PBF na Savetu?
I da li izabrani rektor Đokić smatra da je u redu da se odlukom Sinoda, bez prava na žalbu, otpuštaju profesori Univerziteta u Beogradu?
Šta o tome misli izabrani prorektor Boričić. Ćutali su kao zaliveni dok su trajali izbori.
Nego, potpuno je legitimna ideja izabranog prorektora Boričića da članovi rektorskog kolegijuma ne mogu da glasaju za svoj reizbor.
Da bi pokazao privrženost toj svojoj ideji, trebalo bi da odmah započne postupak izmene Statuta u kome će jasno da stoji da članovi rektorskog kolegijuma ne mogu da glasaju prilikom odlučivanja Senata o kandidatu za rektora.
A to, kako bi pokazao svoju principijelnost, treba da uradi upravo sada kada on sam i njegovi saborci za univerzitetsku vlast čine taj kolegijum. Moja procena je da je veća verovatnoća da sutra Marsovci slete na Tašmajdan nego da se to dogodi.
Serija autorskih tekstova Branislava Boričića u „Danasu“ jasno je pokazala njegovu delotvornost u proizvodnji magle. Omiljenoj disciplini kojom se bavi u poslednje dve decenije.
No, ovaj poslednji tekst, zajedno sa prethodnim napisima izabranog prorektora Boričića, pružio je veoma bitnu informaciju o načinu rada budućeg rektorskog kolegijuma.
Nasuprot malobrojnim, mlakim, neuverljivim, gotovo nevoljnim medijskim nastupima izabranog rektora Đokića, evo agilnog, za proizvodnju magle spremnog, u širenju poluistina energičnog, u napadanju neistomišljenika odlučnog Branislava Boričića.
Da li vam je to poznato odnekud? Da li vas na nešto podseća?
Upravo tako, na Grad Beograd, kojim umesto metiljavog gradonačelnika, čije ime nikako ne mogu da zapamtim, gradom upravlja – Goran Vesić. Spremite se, dakle, za univerzitetskog Vesića. Biće to prvi korak ka univerzitetu u – Mrduši Donjoj.
Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
