Kamengrad, Jasenovac i Srebrenica

… prejudicira na kraju, napasti njenu ispovest „uz ono „ali“, kojim će jedan zločin opravdavati drugim“, dolazi se do poražavajućeg zaključka, koji sugeriše Kemija, da su hronična mržnja i neoprost definitivno rasklimali bosanski tronožac.

Još poraznije je što se zadnjom opaskom novinarke Kemije, „uz ono „ali“, zatvaraju usta bilo čemu drugačijem, uz autističnu izričitost da treba živeti u svom mikrokosmosu ne obazirući se na druge.

Kao što mi jedared reče jedan moj muslimanski prijatelj: „Ne želim da slušam o bilo čemu što je bilo pre 1991. godine“, iako zna da se istorija dešavala i pre toga.

Tako očigledno misli i prenaglašena patriotkinja Kemija, koja je rođena posle toga.

Dakle, nije „ali“, nego „takođe“.

Jedno od tih „takođe“ se dešavalo u Kamengradu u februaru 1943. godine, podno planine Grmeč, kada je ubijeno 10 članova porodice dva rođena brata Trive i Jove Todorovića iz obližnjeg sela Koprivna, osmoro dece i njihove majke.

U tom familicidu zatrta je cela Trivina porodica, njih šestoro, supruga Jovanka i pet sinova: Zdravko od pet godina, Gojko od osam godina, Pero od 11 godina, Dušan od 13 godina i Ljubomir sa 15 godina.

Istovremeno je ubijena Jovina supruga Vukosava i njihove tri ćerkice: Đuja od tri godine, Bosiljka od četiri godine i Dara od pet godina, a šestogodišnja Mara nekim Božjim čudom ostala je živa ispod leševa i spasena, o bosanskog apsurda, milosrđem nekih drugih Muslimana iz istog sela.

Voleo bih čuti da li je i to za novinarku Kemiju priča koja „ledi krv u žilama“, kako ona kaže.

Žrtve su srpski hrišćani, a egzekutori su ustaše islamske provenijencije. Mesto zločina: napuštena kuća u Kamengradu. Način izvršenja: bombama i metkom u potiljak. Odgovornost: izvršioci zločina nikada i nikome nisu odgovarali. Satisfakcija žrtvama: nikakva, bezimeno sahranjeni u dnu njive bez obeležja i pomena. Izvor: još živo pamćenje, knjiga „Sagorevanje“, Beograd, 2019. i Arhiv Jugoslavije.

Teško greši i nepošteno misli onaj ko bi mi na pomen Kamengradskog zločina 1943. godine, spočitavao da time opravdavam zločin u Srebrenici, jer o tom zločinu/genocidu nad Muslimanima od strane bosanskih Srba mislim najgore, to je strašni i neljudski čin koji nije smeo da se desi i iza kog ostaje šutnja i sram.

Ipak, zločinci su procesuirani i osuđeni.

Izazov je za svakog istraživačkog novinara i razumnog čoveka da se zapita ne o vremenu, mestu i obimu zločina u Srebrenici koji su neupitni, već o širem bosanskom ozračju koje je moglo da proizvede takve zlikovce i takvo grozno nedelo.

A moglo je, kao što je moglo i 52 godine pre toga.

Kamengradski familicid i brojni drugi Kamengradi i Jasenovci nisu procesuirani i ostali su u tami istorije.

Nije bilo fotografa, fleševa i kamera i nekog ko bi kao general Ajzenhauer po ulasku u oslobođeni nacistički logor rekao: „Snimajte, pojaviće se kurvini sinovi koji će reći da se to nije dogodilo.“

Dok je Kamengrad teška i sasušena rana koja tinja u dubini, ali se ne vidi i ne pokazuje, zločin bez pomena i memorijalnog dana, Srebrenica je postala javna nacionalna institucija Bošnjaka/Muslimana koja nadahnjuje autore školskih udžbenika da uče decu da su komšije s kojima treba da žive genocidan narod.

Toj teškoj rani ne daju da zasuši, poput kamengradske, već sve čine da stalno i iznova prokrvari i mirisom krvi sablažnjava i huška na mržnju i zavadu.

A razmišljanja boemkinje Kemije su u svojoj dubini, nažalost, upravo takva.

Nije dobro što je „Kamengrad“, kao paradigma stradanja Srba u Bosni, prećutan. Ali je bolje i to nego da ima srebreničku ili vukovarsku promociju smrti i osvete.

„Kamengrad“ je žrtvovan radi mira i suživota i zato on u očima bosanskih unitarista može da bude primer na koji se mogu ugledati i zakleti.

Bilo je: Ćuti i stišaj emocije… idemo zajedno dalje.

„Srebrenica“, pak, uz puno uvažavanje žrtava, razumevanje i svu sućut, postala je medijska mašinerija koja uništava ono malo zdravog tkiva i veziva u Bosni.

Ona, uz zanemarivanje i prećutkivanje Kamengrada, definitivno vodi u mržnju koja je tolika i tako se stalno i neopozivo razbuktava, da svakog ko je razuman to navodi na zaključak da se rat nastavlja svim mogućim sredstvima, sada bez metaka i pušaka, da je zajedništvo tri naroda u Bosni ista iluzija koja nije uspela ni u Jugoslaviji, te da je današnja „Srebrenica“ sasvim dovoljna da definitivno uruši krhku troimenu dejtonsku bosansku zajednicu.

Jer kako dalje zajedno, ako mlada boemkinja Kemija „još uvek živi rat“ i nezadovoljna je što „mora da živi s Onima, a ne bi“.

Imenovani je advokat iz Beograda