Kasno Mlađan na Kosovo stiže

On je oslobodilac, kriterijum za to ko je opozicija, a ko ne, branilac Srbije od Vučića i njegove vlasti, branilac Srbije od nje same.

On je uvek sa narodom, on će fizički da spreči izbore koji nisu slobodni i upisaće sam sebe u kosovski zavet.

Ako mu sadašnja vlast, čiji je on jedini opozicionar, podari slobodne i fer izbore, on će, po želji naroda, da se kandiduje za predsednika i, eto nam spasa!

„Izbori mogu biti slobodni ili ih neće biti“, kaže Mlađan.

Već dvadeset godina imamo višestranačke izbore i, manje-više, nijedni nisu bili baš slobodni i sasvim fer.

Hoćemo li retroaktivno da poništimo njihove rezultate?

Onih sredinom devedesetih, kada je Miloševićev režim uhvaćen u krađi glasova, pa uz pomoć OEBS-a ponovljeno brojanje, posle čega je jedan broj lokalnih samouprava preuzela opozicija.

Ili onih dvehiljadite, kada je Milošević i njegov režim konačno smenjen, a krali su glasove i te kako.

Za razliku od drugih, nesavesnih i nedovoljno patriotski osvešćenih, Mlađan neće da doprinese da se na narednim izborima lažno legitimiše režim Aleksandra Vučića, pa „da sutra menja Ustav Srbije i dovrši izdaju Kosova“.

Da čovek ne veruje svojim očima da to piše neko ko je upravo na nedavnim izborima, besmislenom idejom bojkota, legitimisao Vučićevu svemoć pomogavši mu da već sada ima jednostranački parlament i da može da radi šta hoće i sa Ustavom i sa Kosovom.

Neće Đorđević u isti koš sa drugima, on ima svoj koš samo za sebe, kao nekakav vremeplov koji će ga vratiti u vreme srpskih ustanaka, čija poprišta obilazi i sam sebi namiče oreol Karađorđa i Miloša.

On je ovaploćenje svega svetog u srpskom narodu i u svetovnom i pogotovo u duhovnom smislu.

Spreman da povede, da pokaže put, da se žrtvuje.

Za takve bi pesnik Miroslav Antić rekao „to su oni koji sami sebe na krst razapinju, ali ne zakivaju da se ne povrede“.

Nije ovakva stradija od politike ni do sada bila nikakva enigma.

Bojkotaši su sebe demaskirali još pre prošlih izbora svojom neskrivenom strategijom da ne učestvuju ni u čemu dok se kosovski problem ne reši, očekujući da će Vučić da nagazi tanak led i postane izdajnik ili još više priželjkujući da neka druga velika moć reši taj problem onako kako bi „oslobodiocima“ bilo po volji.

U svemu tome Mlađan Đorđević kasni trideset i više godina.

Tada je počinjala kosovska drama sa sadašnjim epilogom, a ključnu ulogu imao je režim Srbije.

Da li je to bila izdaja ili arogantna, agresivna politika, svejedno je, rezultat je isti.

Po svemu što sada govori, da je Đorđević tada bio neki akter, nema sumnje, on bi svojski doprineo istom ishodu ili možda i gorem.

Upotreba krupnih reči: principi, dostojanstvo, patriotizam, ne može ništa da promeni.

Ko u arhaično-retrogradnoj matrici nabujalog nacionalizma pokušava da nađe rešenje današnjih problema, naravno da ne može da shvati da je problem Kosova i Metohije nastao u toj istoj matrici.

Skretanje pogleda sa evrointegracija je strah od priznanja da je jedino u Evropskoj uniji moguće relativizovati državne granice i omogućiti Srbima sveopštu povezanost.

Da je Mlađan Đorđević ozbiljniji akter političke scene u Srbiji, bilo bi nužno ukazati na opasni nagoveštaj da njegovo „Oslobođenje“ nikako neće izaći na izbore koji nisu slobodni već će, kako piše u svom tekstu, „učiniti sve da i fizički spreči njihovo održavanje, a on će lično da stane na čelo tih građana“.

Šta sve to može da znači u romantičarsko-iracionalnom zanosu pojedinca željnog slave, koji još za sebe kaže da nije desničar već je iznad svega, možemo da zamislimo.

Težnja ka slobodnoj Srbiji je dobra, ali nije nevažno kako se ta sloboda zamišlja.

U sadašnjoj Srbiji mnogo je toga pomešano, zamagljeno, lažno predstavljeno.

Naglašavanje borbe protiv kriminala, korupcije, mafije, što jeste veoma važno, može da prikrije opasnosti koje od toga nisu ništa manje, nego su čak i veće.

Provociranje otvorenih sukoba, na primer.

Autor je profesor univerziteta u penziji i potpredsednik Građanskog demokratskog foruma