Ko je ubio Če Gevaru?

Gde je i kako nastao taj miks populističkog turbo-folka, hrišćanstva, kritičke neojugoslovenske misli i tradicije revolucionarne levice koji on nudi? I kako je, sve usput, poistovetio komesarsku tradiciju Ozne i Udbe sa istinskom komunističkom tradicijom onih koji često i čestito nisu ni dočekali da se ove dve organizacije vaspostave i počnu da deluju.

Reč je o neobičnom ideološkom koktelu koji, kao Molotovljev koktel, razara našu svakodnevicu – svakodnevno. Te nije čudo što je razorio i jedan koncept jednog časopisa koji se izgleda sasvim slučajno, greškom takoreći, zvao Književni magazin a čija redakcija nije krila svoje istinsko ideološko opredeljenje.

Članovi redakcije naime ne brkaju Čea ni sa Lukasom, ni sa Teofilom. O Isusu bismo mogli otvoriti teoretsku debatu no bojim se da ni ona ne bi izbavila N. Miloševića iz zbunjoze u kojoj mu se priviđaju različiti likovi istovremeno a sve to zbog Čea, koji se iznenada i nepozvan, jer nije član SKD, pojavio kao pretnja Miloševićevoj novo-staroj, desno orijentisanoj koncepciji SKD.

Nisam paranoična. No da jesam, pomislila bih da se radi o tempiranom, pažljivo građenom slučaju istih onih komesara koji su uništili ono što se u socijalizmu moglo uništiti i koji danas nastavljaju da uništavaju, svakodnevno, ono što se u Srbiji još može nadati postojanju.

Nemam maniju veličine. Da imam pomislila bih da je to upravo onakav slučaj u kome je siroti Boris Davidovič, ako ga se još sećate, izgubio glavu samo zato što je verovao u revolucionarni duh, i u revolucionarnu estetiku i etiku.

Jer šta bi drugo mogla da pomisli smenjena urednica koja se prijavila na konkurs upravo na poziv i zdušno nagovaranje N. Miloševića, onog čoveka koji ne zna sa sigurnošću kako izgleda Če iako ga toplo zove po imenu.

Onog čoveka koji istu tu urednicu nije ni obavestio o smeni ali je zato, istog dana kad je odluka u zatvorenim kuloarima UO SKD doneta, o svemu obavestio medije iza njenih leđa. I Novu.rs, i 2. program Radio Beograda, i Danas, i portal SeeCult…

Znajući da mediji uglavnom prenose saopštenja institucija ne proveravajući ih i uzimajući ih zdravo za gotovo, kao da živimo u najdemokratičnijoj od svih država. (Ovom se prilikom zahvaljujem redakcijama portala Nova.rs, 2. programa Radio Beograda i lista Danas što su mi dali priliku da reagujem na tekst Odluke UO SKD o mojoj smeni.)
N. Milošević je dakle bio taj koji je bio željan skandala i koji ga je inicirao. Onog istog koji pripisuje, spinujući, T. Rosić.

Koja nije pisala za portal Nove.rs samoinicijativno već je bila pozvana da prokomntariše odluku o svojoj smeni formulisanu na način koji dovodi u pitanje njen ugled i čast, pa i poslovnu pouzdanost. Imala je za pisanje kratkog obrazloženja samo sat vremena.

U tih sat vremena nije stigla da podseti javnost na Ugovor o autorskom delu sklopljen sa SKD u kome je dužna da za svaki broj obavi „osmišljavanje uređivačke politike, angažovanje saradnika, održavanje i razvijanje saradničke mreže, procenu i izbor tekstova, koordinaciju rada redakcije“ (član 1 Ugovora).

S druge strane: „Iznose honorara i urednika određuje Izdavač na predlog Autora“ tj. urednice (član 3 Ugovora), što potvrđuje da je N. Milošević, potpisan u Ugovoru a i na koricama Književnog magazina kao izdavač, jedino pravno odgovorno lice kad su u pitanju finansije časopisa i raspolaganje njegovim budžetom.

Postavlja se pitanje zbog čega čovek pravno odgovoran za raspolaganje novcem u SKD, koji je T. Rosić prvo pozvao na saradnju, a potom tvrdio da će novu koncepciju časopisa podržati iz sve snage, da bi je iza njenih leđa smenio i poslao medijima odluku o smeni koja je čista kleveta, nastavlja da spinuje i da od smene urednice pravi medijski slučaj? Šta je svrha tog spina?

Koji kao svaki spin ima za cilj da skrene pažnju i pogled javnosti u onom pravcu u kome oni koji imaju moć žele da ga usmere, oblikujući mišljenje javnog mnjenja na način koji im odgovara. Tačnije, spin uvek ima za cilj da javnost gleda u smeru suprotnom od onog koji bi je mogao odvesti ka istini.

Zbog čega, dakle, N. Milošević – koji tvrdi da je novinar pa bi morao znati pravila o uređivačkoj politici štampanih medija – svoj polemički odgovor u Danasu ne objavljuje na način na koji je to u novinama uobičajeno, kao autorski tekst? Zašto bira formu intervjua koji sa njim radi I. Matijević, novinarka Danasa, sestra Tijane Matijević, saradnice Književnog magazina, koja se honorara za svoj prilog u trobroju nije odrekla, što znači da nije volontirala iako je mogla.

Zbog čega se u naslovu ovog intervjua, nastalog u okrilju čistog nepotizma ne-volonterskog tipa, nalazi, istaknuto na blasfemičan način, ponovo u duhu i ritmu klevete, ime T. Rosić, moje ime? Zbog čega se N. Milošević ne zaustavlja ni kod ovako blasfemičnog naslova već najavljuje da će na veb stranici SKD objaviti integralnu verziju intervjua (ova valjda nije dovoljno nafilovana lažnim podacima), nastavljajući sa privatizacijom Društva?

Šta je, ili tačnije, ko je ovde meta? I zbog čega? Živimo u „mračnim vremenima, kako to reče Hana Arent. Teško je dokučiti odgovore. Ali razrešena urednica seća se da joj je u teškim 1990-im samo jedan čovek naručio tekst koji nije ni objavio ni platio. Nije štaviše hteo ni da je gleda u oči kad je došla da ga pita o čemu se radi.

Rekao je da je tekst „hermetičan“. Tada, u luksuznoj kancelariji časopisa Evropljanin, Dragan Bujošević slovio je za slobodoumnog novinara. Danas je direktor režimskog RTS u već trećem (ne)zakonitom mandatu. N. Milošević takođe je novinar RTS i to je manje-više bio tokom celokupne svoje novinarske karijere koja ga vezuje prevashodno za ovu medijsku kuću.

Možda sve to ukupno nema nikakve veze? No, može biti da se veština bezobzirnog spinovanja u Srbiji uvek uči od istih ljudi i na istim izvorima? Od onih koji su zaboravili kako izgleda lik i delo Če Gevare ali znaju da bi ga bilo korisno ubiti u nekim tamo bolivijskim-šumadijskim divljinama.

Onih koji se prave da ne znaju kako komunista i komesar nisu sinonimi. Onih revizionistički raspoloženih koji bi da zatru revolucionarno nasleđe, i da istoriju pišu iznova, pa i istoriju izdavanja trobroja Književnog magazina, sve se praveći da nisu ljudi na zadatku, s predumišljajem, već slobodoumni pesnici i evropski orijentisani intelektualci.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.