Kockarnice su oko nas

Pre svega moram da priznam da me je poprilično zapanjila oznaka „PROMO TEKST“ pod kojom je ovako nešto izašlo u dnevnom listu „Danas“. Ili ipak da to ostavim za kraj.

Ovaj tekst, pored toga što obiluje brojnim nedoslednostima, rupama i nelogičnostima, u velikoj meri služi da se odbrani od činjenice da mi vidimo koliko kockarnica svakodnevno niče u našem komšiluku i naših slutnji da to nikako ne može po naše društvo da bude dobro, a zatim da nas uveri da su se osobe koje grčevito brane pravo svake osobe da kocka, samim tim izloži riziku da postane patološki kockar, svojski potrudile da korisnik to ne postane. Zaista? Kako? Tako što će nicati sve veći broj kockarnica?

Tako što će njihove reklame biti sve učestalije i agresivnije kao da se u svakoj od tih kladionica svake sekunde od kad radnik otključa vrata, pa dok se radnja ne zatvori dešava ništa manje nego karneval u Riju? Perfidnost ide dotle da u jednoj radio-reklami voditelj izgovara reči koje ću parafrazirati – Ovde se osećam opušteno, kao da tu pripadam. U stvari vidim da se svi ovde tako osećaju. Da li ste nekada ušli u kladionicu? To je jedno od najučmalijih i najdepresivnijih mesta.

Znate, ako ste kockar, vi nemate vremena da razmišljate zbog čega su namirnice duplo skuplje, ili što udišete otrov, ili što vam truju vodu i zemlju, zašto nemate detetu za pelene, što vam je pečenjara pojela struju, što je nasilje svuda oko vas itd. Jer vi jedino razmišljate kako da se dokopate brze i velike love, samo što ta priča neće biti tako simpatična niti sa srećnim krajem, kao u seriji „Mućke“.

Vremenom, kako budete dublje padali i sasvim sigurno gubili pare, vaši apetiti će se smanjiti na to da samo vratite novac koji ste pozajmili i izgubili. Ali kada to budete shvatili, već će biti kasno. Zver vas je već ščepala. A neko je tu zver gotovo sigurno, namerno pustio. Ovo ne govorim ni kao lečeni kockar, ni kao lekar. Ovo govorim iz empirijske činjenice, na osnovu viševekovnih slučajeva, da je institucija kockarnica, kao i na primer institucija osiguravajućeg društva, dizajnirana da pobedi.

Hajdemo redom. „Licitiranjem neutemeljenim podacima o broju zavisnika u medijima može da se stvori iskrivljena slika o realnom stanju, a neretko i da dođe do zloupotrebe maloletnih osoba u cilju privlačenja pažnje javnosti senzacionalističkim naslovima.“ Broj je iznela gospođa Jelena Manojlović, koordinatorka tima SOS centra za prevenciju i lečenje patološkog kockanja na RTS-u, pre skoro 10 meseci. Moje mišljenje je da iako tačno, veća i daleko ozbiljnija zloupotreba maloletnih osoba od senzacionalističkih naslova može da dođe od – kladionice.

Jer zašto bi nicale nove svakog dana, ako nema novih korisnika da u njihovoj karnevalskoj atmosferi borave?

Zatim se navodi da je od 2020. do danas izlečeno 186 zavisnika od kocke, pardon, igara na sreću, kako se to eufemistično naziva, i to, po njihovim navodima, 12 žena i 168 muškaraca. Šestoro preostalih zavisnika izgleda ne pripadaju ni muškarcima ni ženama, ako su uopšte ljudi. Dakle neko ko optužuje da se spekuliše i licitira velikim brojkama, dovodi u sumnju svoj kredibilitet jer mu ne ide baš najbolje sa mnogo manjim brojkama, nazivajući ih jedinim egzaktnim… Ako su se neke domaće životinje navukle na kocku, spreman sam da se izvinim.

Navodeći da sve ostale brojke osim njihovih „zvaničnih“ služe za sticanje „sitnih političkih poena“ u meni već budi čuđenje, ali i rezignaciju uz pitanje – Kako je moguće da nije mogao da se smisli neki realniji, pametniji, maštovitiji, manje puta ponavljan, te tako do bola izlizan argument koji bi mogli da prišiju koordinatorki SOS centra za prevenciju i lečenje patološkog kockanja?

Zatim se pristupilo ubeđivanju kako se one, članice UPIS-a (Udruženja priređivača igara na sreću) svojski trude da se prevencija dovede do maksimuma, a zavisnost do minimuma, pa čak i da se iskoreni, te da se ubuduće ove brojke ne bi prenapumpavale u javnosti, ali i da se problem zavisnosti ne bi zataškavao, već na njemu radilo… Dakle prvo brojke, zatim problem zavisnosti. Nadam se da je lista prioriteta tako poređana usled trapavosti.

Možda bih mogao u to da verujem, kada ne bi bilo 19 kladionica u radijusu od 1 km od moje kuće, od toga pet kladionica u radijusu manjem od 300m od obližnje osnovne škole (prva najbliža samo 200 m udaljena). Na koji način neko ko se toliko agresivno i nekontrolisano širi može da ima kontrolu nad tim kako i koliko njihovi korisnici koriste njihove usluge od kojih profitiraju?

Hoće li kockarnice otamniti svoja stakla kako bi ljudi imali ikakav pojam o vremenu koje su tamo proveli? Hoće li krupije, ili radnik u kladionici zaista reći osobi ispred sebe – Čoveče, dosta je, predugo si ovde, previše si dao para, ne mogu više da te služim, to nije dobro za tebe.

Kladionice i kockarnice su takođe postale naši najveći dobrotvori i ulagači, pre svega u sport, omladinu, obrazovanje (naše najmlađe), ali i kulturu, umetnost. Zahvaljujući novcu pribavljenom od strane svojih korisnika.

Pomalo mazohističkim razmišljanjem došao sam do toga da bih možda voleo da sam u situaciji da ne uspevam da zaradim pošteno od svog posla i da se nađem pred izazovom da reklamiram kladionicu, jer sam, neću reći sasvim, pošto je to samo hipotetičko razmišljanje, ali skoro sasvim siguran da ne bih prihvatio ponudu. Sada svakako ne bih. Ali razumem one koji se nalaze u nezavidnoj situaciji, pa moraju. Generalno, ako i umetnost mora da se sponzoriše iz izvora pojedinih bolesti zavisnosti… e pa onda, što reče neko – Prdnem vam na glumu.

I da se razumemo, nisam ja nikakav puritanac, samo su mnoge, važne sfere života već duže vreme postale proizvoljne, ili nebitne. A to tako ne bi smelo da bude.

Za kraj, u tom smeru, dnevni list Danas bi ubuduće mogao malo da obrati pažnju kome je PROMO, a kome nije PROMO.

Autor je glumac Narodnog pozorišta u Beogradu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.