Koliko bi Nemci ostali Nemci sa srpskom platom?

Onima koji nikada nisu vodili firme, a daju lekcije o tome kako firme treba da rade, meni koji sam sa timom ljudi napravio jednu od najvećih kompanija u regionu (godišnji obrt i do 95 miliona evra) i to bez učešća u privatizacijama, bez of šor računa, primarnih emisija i rada sa državnim firmama pokušaću da objasnim kako biznis funkcioniše

Onima koji tvrde da ono što ima u Nemačkoj, a ne odgovara njihovoj ekonomskoj filozofiji – ne može da se primeni u Srbiji, ali zato ono što odgovara može – ne znam šta bih rekao

Onima koji tvrde da je suština uspeha firme u tome ko je vlasnik, a ne ko kompanijom upravlja i koji u 21. veku govore o socijalizmu, pokušaću da još jednom objasnim koliko je to pogrešno.

Model od desetak kompanija po ugledu na PKB bi se finansirao preko investicione-razvojne državne banke u kojoj će svoj novac držali građani koji to budu želeli. Novac od građana bi privukli tako što bi ponudili istu kamatu koju država daje prilikom prodaje svojih zapisa bankama. Trenutno taj novac građani drže u bankama skoro bez ikakve zarade, jer su kamate izuzetno niske. Banke tim novcem kupuju hartije od vrednosti koje izdaje država tih istih građana i od te države dobijaju daleko veću kamatu!? Dakle, banke se pojave kao posrednik između građana i njihove sopstvene države i za to uzmu zamašnu maržu. Pa zar nije logičnije da država tu zaradu da svojim građanima, a ne bankama i da se njihov novac koji je danas mrtav, a suština uspešnog kapitalizma je brz obrt novca – aktivira? Ili neko misli da je bolje da nastavimo kao do sada.

Tim sredstvima bi se finansirali isključivo projekti u poljoprivredi, kao što sam i napisao. Kako bi građane motivisali da celu priču dožive kao svoju, njima će biti isplaćen deo profita koje te poljoprivredne firme budu pravile. A šta ako ne bude profita? U poljoprivredi? Ako poštujemo sve principe koje poštuju privatne kompanije u ovom biznisu? Izvinjavam se, ali to je skoro nemoguće. Profita će biti, jer je moderna poljoprivreda visoko profitabilna delatnost koja ne zavisi od vremenskih uslova. U najgoroj opciji će građani opet imati zaradu od kamata na štednju po kamatnoj stopi većoj od one koje im banke danas daju. A za sve uloge u bankama do 50.000 evra garantuje država, tako da rizik za građane ne postoji, pitanje je šta država danas radi sa parama koje po visokim kamatama uzima od banaka. To niko ne zna. U ovom slučaju će se tačno znati da novac koji daju građani ide isključivo za projekte u modernoj poljoprivredi, koja je, uz energetiku, naš najveći prirodni resurs.

Te prve firme vodili bi profesionalni menadžeri. Nigde nisam napisao strani, ali mogu i oni naravno. Mislio sam pre svega na domaće menadžere koji rade u Srbiji ili inostranstvu i tako dobijaju motiv da se vrate (ovaj model bi važio za sva državna preduzeća). Poređenje ovog modela sa modelom železare i Kamarašem je u najmanju ruku nekorektno. Svaki ozbiljan čovek zna da je Kamaraš doveden da bude pokriće za to da, kao što je na upravo izgubljenoj arbitraži u Londonu dokazano, Aleksandar Vučić vodi železaru. Rezultat je godišnji gubitak od 150 miliona dolara. Visok prosek na Pravnom ili Ekonomskom fakultetu ne znači ništa ukoliko narednih 25 godina nemate dan radnog iskustva u konkretnom biznisu. Ukoliko ne znate kako je teško napraviti, ugovoriti, a još teže ugovoreno naplatiti. Kako je teško svakog prvog isplatiti plate kada vam partneri duguju novac, a poreska uprava skida svoj deo. Sve to se ne uči u knjigama, već u konkretnom životu.

Kada ovih desetak firmi pokažu da rade, a prvi prihod, u jabukama recimo, je već posle godinu dana, pojaviće se ljudi koji imaju novac i žele da ga ulože u poljoprivredu. Ne mogu to da urade jer žive u gradovima i bave se drugim poslovima, nemaju lokalne ljude koji bi im vodili biznis. Za njih se prave nove firme na dvadesetak, pedeset ili sto hektara na obodima ovih desetak velikih i u njih ljudi koji imaju novac za ulaganje isti zaista i ulažu. Te firme vode ljudi koji su radili u velikim kompanijama na čijim se obodima prave nova preduzeća po principu zajedničkog ulaganja. Država daje zemljište, know how i podršku velike kompanije. LJudi koji imaju novac – ulažu ga kroz mini investicione fondove. Srbija širi sirovinsku bazu, omogućava osnov za pravljenje ozbiljne prerađivačke industrije.

I da, početna minimalna plata je 350 evra u svim tim velikim i manjim kompanijama, jer je to minimum minimuma da čovek u Srbiji može da živi, a ne preživljava. I zato što svaka od tih firmi bez problema sa tim platama pravi profit.

Poštedite me priče kako to tržište reguliše, tamo gde sistem ne funkcioniše. Ako se to prepusti tržištu u zemlji u kojoj nema ni suda, ni sindikata, ni vladavine prava pretvorićemo Srbiju u oazu za vlasnike sumnjivog kapitala kao u Beogradu na vodi, a radnike u moderne robove, kao što se to već uveliko dešava. Ako zarade zavise samo od znanja i učinka radnika, a tržište sve to samo reguliše, zašto onda u Nemačkoj baš niko nema platu od 200 evra, a u Srbiji je ima čak 350.000 zaposlenih?

Vratimo se još jednom na vezu vlasništva i uspešnosti firme. Po g. Miši Brkiću ispada da su sve državne firme uvek bile neuspešne. Pa kako su poslovale Apatinska pivara, Sintelon, Metalac Gornji Milanovac, Tigar Pirot? Kako tamo nije uspeh zavisio od vlasništva već od Svilara, Pavičića, Vukadinovića koji si vodili ove firme. Kako to u Nemačkoj tolike firme državne i super su profitabilne? Zašto je Češka otkupila nazad udeo u elektroprivredi i danas je CEZ svetski gigant? Kako Telenor može da bude u vlasništvu norveške države, a Frans i Dojče telekomi u vlasništvu Francuske i Nemačke. Kako Arriva koja prevozi Beograđane, ali i građane Londona i više desetina gradova sveta nije privatizovana nego je i dan danas vlasništvo nemačke železnice…?

Ovakvih primera ima koliko hoćete u svetu, ali tamo Angeli Merkel ne pada na pamet da zove Franka Appela generalni direktor DHL-a od 2008. godine i kaže mu kako firma treba da radi. Kao što je Vučić zvao Kamaraša. Dakle, nije problem u modelu problem je u razlici između Vučića i Angele, odnosno gospode Kamaraša i Appela. Inače, u tom istom DHLU-u, čiji je profit 1,7 milijardi evra u 2017. godini osim menadžment borda postoji i Supervisory bord, nešto poput Nadzornog odbora. A u njemu sedi deset predstavnika akcionara i nećete verovati – deset predstavnika zaposlenih!!! Eeeej zaposlenih! Pa to bi po g. Brkiću značilo da je Nemačka socijalistička država? Ne, nije Nemačka naravno socijalistička država. Ona je jednostavno država. Što Srbija nije.

Tvrdnja kako sve treba prepustiti tržištu i kako će, ako je nešto profitabilan biznis, investitori uz pomoć banaka sami pokrenuti, opovrgava hiljade i hiljade primera po svetu. Pa ako je to tako zašto Nemačka ima državnu razvojnu banku KFW koja finansira ogroman broj profitabilnih projekata i vlasnik je 21% v DHL-a. Nemačkoj pošti pripada 65% i privatnim akcionarima 14%. Zašto država ne izađe iz vlasništva i ne prepusti to komercijalnim bankama? Isto je kad se pomene Jadar i litijum. Rio tinto će kopati rudu i izvoziti je jer je njemu interes profit i nije mu bitno gde se isti stvara. Nama je važno da se stvara u Srbiji zato mora da postoji obaveza koliki deo će se prerađivati kod nas. Tako se ponaša odgovorna država. Što Srbija nije.

I za kraj – ideja da privatizacija svega donosi garantovan ekonomski razvoj. To bi značilo da su sve privatne firme profitabilne što je daleko od istine. To bi značilo da je super što smo Arapima dali u Čelarevu 10.000 hektara najkvalitetnije zemlje kroz neku vrstu JPP od čega nemamo ama baš ništa. Zato sada treba da im damo i PKB za četiri puta nižu cenu od vrednosti imovine preduzeća. G. Brkić navodi primer uspešnosti MK koji sa manjim brojem radnika proizvodi navodno više od PKB-a. Ne znam da li MK pravi veći profit od PKB-a. Verovatno da. Ali ono što sigurno znam da je razlog za visok profit sve do 2011, kada je grad preuzeo PKB i postavio profesionalni menadžment, bio to što je taj isti čudesno uspešni MK komerc šećernu repu sa 1.500 hektara otkupljivao od PKB-a po 20 centi. I to u kompenzaciji, uz to što je sam određivao koliki je procenat šećera u repi, kao i koliki je stepen nečistoće. A od tada je počeo da plaća 40 centi u kešu. Dakle, neko se malo obogatio dok je PKB odlazio u minus i pravio dugove koje je posle trebalo vratiti. Isto važi i za mleko koje je Imlek otkupljivao po ceni bar 20% ispod tržišne, koju je posle osam ratovanja i odbijanja da kupuje od PKB-a ipak prihvatio. A da li je proizvodnja mleka isplativa? Pa sigurno je isplativije ono što danas većina mlekara u Srbiji radi. Uveze mleko u prahu pomeša ga sa vodom i prodaje. Ja bih svom detetu uvek kupio pravo mleko koje proizvodi PKB, a ne to razmućeno. Naterajmo proizvođače da na pakovanju piše da li je mleko prirodno ili je dobijeno iz mleka u prahu pa ćemo videti koje će kupovati. Pitajte seljake u celoj Srbiji da li im je bolje danas kada rade sa privatnim poljoprivrednim kompanijama ili kada su radili sa velikim državnim kombinatima. Ili još bolje pogledajte koliki je bio stočni fond pre 30 godina, a koliki je danas, jer je to najbolji pokazatelj stanja u poljoprivredi

I za kraj dva pitanja čisto da bude zanimljivije. Na jedno odgovor ću dati sam, na drugo odgovor prepuštam svakome ko pročita tekst do kraja.

Prvo, znate li koliko je plata dr Franks Appela, direktora DHL-a? Dva miliona evra fiksno plus potencijalni bonus od sedam miliona evra. A naših nazovi direktora 120.000 dinara. Kada bi ponudili samo pet procenata plate i bonusa g. Appela siguran sam da bi dobili itekako kvalitetne ljude da vode naša državna preduzeća.

I drugo, za one koji stalno vređaju sopstveni narod nazivajući ga lenjim i nezahvalnim, poredivši ga sa Nemcima i time koliko i kako oni rade, žive i ponašaju se… Šta mislite koliko bi dugo Nemci ostali Nemci i Nemačka zemlja u kojoj se zna red kada bi ih neko prebacio na srpske plate?

Ovim se, što se mene tiče, prepiska sa g. Mišom Brkićem završava.