Komisija za kriminalizovanje „partizanske“ vlasti

Objašnjenje svoje odluke Vlada nije učinila, a ja sam napisao da je to verovatno učinjeno što je tog datuma kralj Petar II preko Radio Londona pozvao sve Srbe, Hrvate i Slovence da stupe u oslobodilačku vojsku maršala Tita, da bi se pokazalo da je to uticalo na streljanja bez suđenja.

I umesto da se bavi svim streljanim bez suđenja u vreme sukoba svih zaraćenih strana tokom rata, Komisija je dobila diskriminatorski zadatak da se time bavi, ali od 12. septembra 1944. U stvari da bi se kriminalizovala dolazeća nova vlast.

Od mnogih zločina bez suđenja pomenuću samo nekoliko koji su se dogodili pre 12. septembra 1944. godine.

U pokolju koji su izvršili u Vraniću 20. decembra 1943, četnici klali i decu u kolevkama, silovali maloletne devojke pred roditeljima i posle ih sve poklali.

Tokom 1943. i do septembra 1944. godine četnici su poklali na stotine nevinih lica i nekoliko savezničkih avijatičara koji su tražili Titove partizane i bacali ih u Mijajlovu jamu i DŽodinu rupu nedaleko od Despotovca.

Dana 27. marta 1943. godine u selu Rajincu kod Trstenika, četnici su zaklali Josifa Kindla, dobrog seoskog učitelja, ženu mu Hanu, sinove Dragana, Vitomira i Tomislava, ćerke Mariju i Dragicu, sina Ivana rođenog 1936. i ćerku Ivanku rođenu 1939. godine. Svi su bili pravoslavne vere. Mali Ivan se sakrio ispod kreveta i kada su četnici otišli, otrčao je u komšiluk i ispričao da mu je poklana porodica. Sutradan došla je crna trojka i zaklala i Ivana.

G. Đurić piše da nove knjige objašnjavaju da je kralj bio ucenjen od svojih „domaćina Engleza“, koji su od polovine 1943. do oktobra 1944. isporučili partizanima mnogostruko više oružja nego ravnogorcima od 1941. do sredine 1943. godine, čime se odlučilo o ishodu građanskog rata u Srbiji.

Nije to odlučilo ishod sukoba, nego ono što je dovelo do te pomoći. Jer Britanci su dešifrovali nemačke vojne depeše i Čerčil je svakog dana na svom stolu iz njih mogao pročitati da se u Jugoslaviji protiv okupatora bore samo partizani.

Bio je rat i Čerčil je smatrao da vojna pitanja imaju prednost nad svim drugim, pa je odlučeno da se pošalju misije partizanima i sa njima uspostavi veza.

Za takve misije bili su potrebni ljudi koji znaju jezik pa i prilike na terenu. Zato je maja 1942. pukovnik Bejli (S. W. Bailey) poslat u Kanadu da među komunistima jugoslovenskog porekla nađe dobrovoljce koje treba obučiti i poslati ih u Kairo. Kada je to sve pripremio, Bejli se prebacio u Kairo, gde je bila britanska komanda za Srednji istok odakle je poslat za šefa britanske misije u Jugoslaviju u štab Draže Mihailovića.

Članovi budućih misija, posle završene obuke, u leto 1942. brodom preko Atlantika krenuli su prema Kairu, ali je nemačka podmornica potopila brod i posle velikih peripetija stigli su u Kairo tek u proleće 1943. godine. I tako se prva britanska vojna misija na slepo spustila krajem aprila 1943, na slobodnu teritoriju u Lici i uhvatila vezu sa Glavnim štabom partizanskih odreda Hrvatske.

Treća misija „Typical“ poslata od Glavne komande Srednjeg istoka u Kairu, spustila se 28. maja na planini Durmitor u Crnoj Gori, gde se nalazio Vrhovni štab NOV i POJ. To je bilo u vreme bitke na Sutjesci kada je od nemačkog bombardovanja ranjen Tito a poginuo i šef britanske misije kapetan Stjuart, koga je zamenio kapetan F.V.D. Dikin, koji je diplomirao na Oksfordskom univerzitetu na kome je do Drugog svetskog rata i predavao, a pomagao je i Čerčilu na izradi njegove porodične istorije.

Na osnovu nemačkih depeša i izveštaja ove britanske misiji Teheranska konferencija – Čerčil, Staljin i Ruzvelt – 1. decembra 1943, odlučila je da se pruža vojna pomoć jugoslovenskim partizanima, jer su se samo oni borili protiv okupatora, na veliku bruku i sramotu jugoslovenske vlade koja je u Londonu uživala britansko gostoprimstvo a u kojoj je Draža Mhailović bio vojni ministar.

Zbog toga je saveznička vojna pomoć obustavljena četnicima a pružana partizanima koji su vodili Oslobodilački rat, koji je imao i element građanskog rata, pa mnogi drugi a i g. Đurić smatraju da je to bio jedini rat u okupiranoj Jugoslaviji. Naravno to se čini što se građanskim ratom prikriva Nedićevo kvislinštvo i Mihailovićeva kolaboracija sa okupatorima, a ne pominje se ni Oslobodilački rat, koji su vodili partizani pod Titovom komandom.

G. Đurić piše i da Dimitrijević stavlja u isti položaj 60.000 delimično popisanih žrtava partizanskih zločina bez suđenja od septembra 1944. do 1945. godine, što ja nisam napisao.

Milan Radanović u svojoj knjizi „Kazna i zločin“, o čemu je i Danas objavio feljton 2016. g., pregledom registra Državne komisije za tajne grobnice utvrdio je da su brojevi stradalih žrtava uvećani, naročito za Beograd, gde je u registru DKTG 15. oktobra 2015. upisano 1.852 imena, stradalih, a godinama se taj broj u javnim glasilima kretao na desetine hiljada.

U registru DKTG iz 2014, upisao je 55.372 stradalih, od toga 27.367 Nemaca iz čije je nacionalne sredine formirana zloglasna Princ Eugen divizija, od čega ih je u logorima zbog loših uslova stradalo 20.576, Srba 14.567, 6.112 Mađara itd.

Autor je publicista