Komunisti su najveći zločinci

1) Gospodinu Aleksandru Sekuloviću preporučujem da pročita Zakon o rehabilitaciji koji izričito zabranjuje rehabilitaciju okupatora i pripadnika kvinsliških formacija koji su izvršili, odnosno učestvovali u izvršenju ratnih zločina.

Rehabilitacija Draže Mihailovića trajala je godinama zbog aktivnosti raznih „Sekulovića“ (SUBNOR-a, neokomunista, SKOJ-a…) jer su sud zatrpavali falsifikatima, kao 1946. godine.

Sve njihove „dokaze“ pregledali su istoričari, sudski veštaci i nedvosmisleno utvrdili da su u pitanju ne dokazi već gomila istorijskih falsifikata kojima su nas komunisti decenijama obmanjivali.

Mantra je bila ista kao 1944, 1945, 1946: Svi oni koji nisu bili komunisti bili su izdajnici, saradnici okupatora, narodni neprijatelji i ratni zločinci, pa komunistička „pravda“ sve njih treba da strelja, osudi na robije, opljačka im imovinu, razori porodice sa žigom narodnih neprijatelja i domaćih izdajnika.

Tako je urađeno sa svim anitkomunistima, pa i sa Dražom.

2) Kada se jedan komunista poziva na načelo pravne sigurnosti, onda tu nešto ne štima. Tako i u reagovanju g. Sekulovića. Domaći komunisti nikada nisu priznavali drugi sud osim suda svoje partije.

Tako je ostalo do današnjih dana.

Zvanična komisija Vlade Republike Srbije je utvrdila da su od septembra 1944. do proleća 1945. komunisti hapsili i streljali 60.000 građana, najčešće bez ikakvog suđenja.

Brojne su knjige streljanih u kojima piše, uhapsila OZNA, isleđivala OZNA, streljala OZNA.

Partizansko rukovodstvo, (koje je nelegitimno jer Kraljevina Jugoslavija tada još postoji kao međunarodno priznata država), u šumi, kraj Drvara, maja 1944. godine, donosi podzakonski akt (akt za sprovođenje Zakona), Uredbu o vojnim sudovima.

Od proleća 1945, na osnovu te uredbe, komunisti nastavljaju streljanje jer traže pokriće u formalnim odlukama sudova u kojima su najčešće ljudi bez ikakvog pravničkog znanja. Procesi, isleđivanja, načini mučenja i presude rađeni su po staljinističkim metodama.

Optuženi su surovo mučeni, nije poštovano procesno pravo, odluke o krivici je donosila partija, nije poštovano pravo odbrane, pravo na žalbu, saslušanje svedoka…

Partija je presuđivala a sud sprovodio volju partije. Smrtne kazne i odluke o oduzimanju imovine pisane su i na obrascima.

Državna komisija je popisala, imenom i prezimenom, da je na taj način u Srbiji ubijeno 60.000 ljudi. Spisak ni blizu nije konačan.

3) Draži Mihailoviću nije održano pravo suđenje već samo predstava za domaću i međunarodnu javnost.

Predstava je imala i svoju pripremu sa instruisanom i pažljivo odabranom publikom, falsifikovanim „dokazima“ itd.

Delegacija komunističke Jugoslavije otišla je u Nirnberg da od zapadnih sila dobije saglasnost da se suđenje Draži Mihailoviću sprovede po principu komandne odgovornosti.

Komandna odgovornost tada je važila samo za naciste.

Zapadni saveznici ne daju saglasnost da se Draži sudi po komandnoj odgovornosti jer je Draža bio istaknuti vođa u velikoj, antifašističkoj koaliciji.

Delegacija traži pomoć i od SSSR ali su čak i Sovjeti mislili kao i zapadni saveznici.

Da postoji univerzalna komandna odgovornost, svaki predsednik Amerike, kao vrhovni komandant američkih oružanih snaga i komandant svake vojske bi, nakon svakog rata, stalno bio u zatvoru zbog nekog zločina koji je izvršio neki vojnik a da taj zločin nije naredio.

4) Gospodin Sekulović priznaje da Draža lično nikoga nije ubio niti mučio, ali netačno navodi da je osuđen po komandnoj odgovornosti, koja je važila samo za naciste.

Draži nije suđeno po komandnoj odgovornosti već na osnovu falsifikata da je naređivao izvršenje brojnih zločina.

Upravo je sud u devetogodišnjem procesu utvrdio da nijedno takvo Dražino naređenje ne postoji jer da postoji Draža ne bi bio rehabilitovan.

Bilo je u komunističkoj propagandi traljavih falsifikata o Dražinom naređivanju izvršenja zločina od kojih je najpoznatija, falsifikovana naredba, da treba pobiti nacionalne manjine.

Istoričari su utvrdili da je takva naredba falsifikat jer nije korišćen Dražin, vojnički, kratak i jasan rečnik, stil pisanja naredbe, je nevojnički i polupismen, nema drugih izvora koji to potvrđuju i sl. Primera radi, Draža je bio đeneralštabni oficir (doktor vojnih nauka) a u falsifikatu piše „đeneralštabni đeneral“.

Gospodin Sekulović navodi da su četnici izvršili neviđene pokolje nad Bošnjacima u Sandžaku, nad Hrvatima u Dalmaciji, nad Srbima u Vraniću i Drugovcu…

Zaboravlja drug Sekulović nacističku NDH, genocid nad Srbima u NDH i zaštitu od genocida koju su Srbima pružali četnici.

U sukobima u Sandžaku ne pominje plan pripajanja Sandžaka Albaniji koji su sprečili četnici Pavla Đurišića (pročitati doktorsku disertaciju dr Milutina Živkovića „Sandžak 1941-1943“).

U oba sukoba bilo je zločina na svim stranama, ali je krucijalno pitanje ko je započeo zločin i ko je imao plan istrebljenja Srba u NDH i pripajanja dela Srbije Albaniji i ko je to sprečio?

U samo dva mesta u Srbiji četnici su ubili više Srba nego komunisti.

To su sela Vranić i Drugovac.

Iako su u oba sela komunisti prvi započeli sukobe i pokolje, napravljeni su nesporni zločini četnika koje Draža nije naredio.

U preko 4.000 srpskih sela i u svim srpskim gradovima komunisti su ubili višestruko više građana Srbije nego četnici.

Državna komisija je utvrdila da postoji 212 takvih masovnih grobnica.

Osveta za komunističke zločine bio je najčešći motiv četničkih zločina, bilo je i ličnih osveta i sukoba izazvanih lokalnim prilikama.

I planovi su bili različiti.

Primarni plan komunista nije bila borba za oslobođenje već preuzimanje vlasti izazivanjem građanskog rata, u okupiranoj zemlji, putem socijalističke revolucije.

Zadnjih godina komunisti revoluciju (izazivanje građanskog rata) ne pominju već ističu, isključivo, borbu za oslobođenje.

Komunisti se sada skrivaju iza naziva „antifašisti“, iako anifašisti postaju sa velikim zakašnjenjem.

Da su bili istinski antifašisti komunisti bi državu branili aprila 1941. i ne bi se radovali okupaciji i mnogi stavljali u službu okupatora.

Komunisti postaju antifašisti nakon poziva Kominterne upućenih evropskim komunistima da dižu ustanke u svojim zemljama jer je Nemačka napala SSSR.

Pre toga su bili u savezu. Mnogi istaknuti, srpski, komunisti i tokom rata, od 1943, rade za nemačku obaveštajnu službu Abver.

Nagodba sa Nemcima je da partizani potkazuju Nemcima porodice, pristalice četnika, a zauzvrat da Nemci ne proganjaju partizane jer su glavna snaga u Srbiji četnici (videti doktorsku disertaciju dr Nemanje Devića „Partizanski pokret u Srbiji 1941 – 1944“ – podnaslov „Legalizacija partizana“).

Tokom operacije Vajs II (bitka na Neretvi) partizani su postigli sporazum sa Nemcima da se u slučaju savezničkog iskrcavanja na Jadran zajedno sa Nemcima bore protiv zapadnih saveznika (tzv. „Martovski pregovori“).

5) Još jednom, g. Sekulović ne shvata da Viši sud ne bi mogao da rehabilituje Dražu Mihailovića da je ratni zločinac jer to Zakon o rehabilitaciji izričito zabranjuje.

6) U pravno uređenoj državi odluku Višeg suda u Beogradu iz 2015. godine g. Sekulović ne priznaje kao pravni akt i naziva je „političkim pamfletom“ dok politički pamflet KPJ iz 1946. i montirani, staljinistički proces, i njihove aktere predstavlja kao pravne i moralne čistunce.

Zanimljivo je da g. Sekulović navodi da se Draža izjasnio da ne želi da se saslušaju američki piloti koje su četnici spasili i koji bi svedočili u Dražinu korist. Draža Mihailović je u komunističkim ćelijama drogiran i fizički i mentalno surovo mučen. Pod komunističkim torturama sužnji su potpisivali pripremljene izjave da se torture ne bi ponavljale.

Suđenje Draži i još dvadeset dvojici optuženih bilo je smišljeno da bi se uz mutnu vodu izbacila i bistra voda. Draža je svrstan u istu kolonu sa ljotićevcima, nedićevcima, Pećančevim pristalicama, iako ih ništa nije spajalo. Iako je rehabilitovan i akademik Slobodan Jovanović, predsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije u Londonu (ne u Berlinu), g. Sekulović ni to ne priznaje.

7) Draža je bio prvi gerilac u porobljenoj Evropi koji je imao organizovanu i naoružanu vojsku, oficire, brojne i dobro obučene jedinice i to je velika razlika u odnosu na simbolične pokrete otpora u Poljskoj, Francuskoj, nastalim 1939. i 1940.

Iako su Hari Truman i Šarl de Gol Dražu odlikovali za iskrenu borbu protiv fašizma, ništa ne bi pogrešili da su ga odlikovali i za borbu protiv komunizma jer su to dve slične, totalitarne, ideologije koje su i dva najveća zla 20. veka.

8) KPJ i ustaški pokret bili su zabranjeni u Kraljevini Jugoslaviji zbog njihovog zalaganja da na vlast ne dođu putem demokratskih izbora već putem revolucije i terorizma. Pokazalo se da su ta dva pokreta najviše zla nanela upravo srpskom narodu, kome pripada i g. Sekulović.

Njihovi i planovi fašista podudarali su se u tome da treba fizički eliminisati nacionalnu, građansku, demokratsku Srbiju, onu koja je bila pobednica iz balkanskih i Velikog rata i koja može da okupi i povede Srbiju u borbu protiv i nacista i komunista.

Za zločine nacista se više zna, za zločine ustaša manje a za komunističke najmanje. Na sastanku Politbiroa KPJ od 4. jula 1941. bilo je reči o tome koliko rat može trajati nakon napada nacista na SSSR. Većina je procenjivala da će rat trajati dva-tri meseca.

Broz je bio najoprezniji i govorio kako rat može potrajati i do šest meseci.

Za tih nekoliko meseci komunisti su trebali da izazovu građanski rat, sprovedu socijalističku revoluciju, fizički eliminišu klasne neprijatelje i uz pomoć Sovjeta nasilno preuzmu vlast.

Zato su već leta 1941. ubili oko 1.000 civila, klasnih neprijatelja, pljačkali njihovu imovinu a nakon poraza Nemaca pred Moskvom požurili u još otvoreniji obračun sa klasnim neprijateljima.

U severnoj Crnoj Gori i Hercegovini početkom 1942. ubili su oko 5.000 civila.

Dolazak Crvene armije u Srbiju i postavljanje komunista na vlast pokazalo je da su „leva skretanja“ glavni pravac komunista.

Klasni neprijatelji proglašeni su izdajnicima, ubijani su ili osuđivani na višegodišnje robije, otimana im je imovina, razorene su im porodice i tako je fizički eliminisana cela jedna klasa ljudi koja je predstavljala glavnu polugu razvoja društva.

U broj od 60.000 žrtava komunističkog terora ne ubrajaju se ubijeni od strane komunista tokom rata već ubijeni u Srbiji nakon 12. septembra 1944. Broj od 60.000 ubijenih daleko je od konačnog broja ubijenih.

Želju g. Sekulovića da se zabrani legalno registrovana politička stranka POKS koja se zalaže za obnovu Kraljevine Srbije na demokratski način nećemo tumačiti. To će uraditi čitaoci Vaših novina.

Rezolucija Saveta Evrope o potrebi međunarodne osude zločina totalitarnih komunističkih režima govori o odsustvu svesti o razmerama komunističkih zločina u evropskim zemljama u kojima su vladali totalitarni komunistički režimi. Odsustvo svesti o tome ko su pravi i najveći zločinci u Srbiji vidljivo je i kod druga Aleksandra Sekulovića.

Autor je zamenik predsednika Pokreta obnove Kraljevine Srbije

* Redakcija Danasa je zbog ograničenog prostora skratila odgovor