Doktor R. često u javnim glasilima kritikuje svoje kolege. Prvo su pedijatri bili mlakonje i opskurni praktikantni alternativne medicine, zatim je profesor pedijatrije postao neuračunljiv zbog lične tragedije, a potom je došla na red i moja malenkost.
Zajednički imenilac za sve nas je taj što ne podržavamo obaveznu (čitaj prisilnu) vakcinaciju i verovatno je sasvim slučajan.
Nije da imam potrebu da se pravdam, ali, istine radi, osvrnuću se na nekoliko konfabulacija iznetih u tekstu „Dva psihijatra i vakcinacija“, od kojih je doktoru R. smetao samo onaj koji ne podržava obaveznu vakcinaciju. Verovatno opet slučajno.
Doktor R. navodi da „branim“ korišćenje hlor-dioksida za lečenje autizma. Istina je da se radi o informaciji sa predavanja „nekog biofizičara“ koja je citirana u jednom mom tekstu. Valjalo bi znati kojim ekstrasenzornim moćima doktor R. zna da ja „verujem“ da se autizam tako leči, kao i da objasni koja ja to „rešenja“ tražim u „medicinskoj ilegali“, kada, niti imam autistično dete, niti se bavim uopšte lečenjem dece, već kao adultni psihijatar radim na univerzitetskoj klinici? Izgleda da malo egzotične insinuacije nije na odmet.
Dalje, ekstrasenzornom dr R. se javlja „zapanjujuća bezosećajnost“ na konstataciju sa 284. strane udžbenika iz Infektivnih bolesti na kojoj se navodi da je paralitički oblik ove infekcije genetski determinisan i javlja se kod 0,1% zaraženih osoba, dok 95% zaraženih osoba nema nikakve simptome infekcije. Da li je nepristojno da pitamo za groznicu i abnormalni plač, znak oštećenja mozga, koji se javljaju kod više od jedan na 10 vakcinisanih vakcinom protiv poliomijelitisa omiljene farmaceutsje kuće doktora R.? Ili možda anafilaksu i prestanak disanja i „zapanjujuću bezosećajnost“ doktora R.na iste?
Prema podacima Office for national statistics , 2000. stopa mortaliteta od tetanusa u godini kada je započela nacionalna vakcinacija u Velikoj Britaniji, bila je 0,05 na 100.000 stanovnika, odnosno pet na 10.000.000, a za vreme Drugog svatskog rata se kretala od 0,22 do 0,27 na 100.000 stanovnika. Poređenja radi, u Srbiji je stopa mortaliteta od karcinoma 2015. bila 301,2 na 100.000 osoba, što je 6024, odnosno 1369, odnosno 1115,5 puta više od navedene smrtnosti od tetanusa.
Opisano lečenje difterije i tetanusa, koje dr R. podsmešljivo opisuje kao „moje“, može pročitati kod svojih koleginica prof.dr J.Dragojlović i prof. dr O.Dulović na 308., odnosno 122.strani Infektivnih bolesti Medicinskog fakulteta u Beogradu. Informativno, od difterije se nije masovno umiralo ni neposredno pre uvođenja vakcine. Četrdesetih godina, kada je vakcina tek uvođena u SAD, smrtnost je bila oko jedan na 100.000 stanovnika. Smrtnost pre vakcinacije u SAD je opala za sve kategorije od 92% do 98%.(Federal Security Agency, 194;Department of Health, 1964-2002.)
Proboji iracionalnosti doktora R. ogledaju se u površnoj projekciji kojom opisuje moju ličnost, a koja nije relevantna za temu vakcinacije kojom se bavi. Ipak ubistvo karaktera, oružje kojim se „protivnik“ diskvalifikuje, a samim tim i ono što zastupa, po principu-obavezna vakcinacija je dobra zato što je dr S. egocentrični histionik i megaloman.
Ono što doktoru R. zvuči prostački, zapravo je sarkazam i ironija. No, on na to ima pravo, jer, lepota je u očima posmatrača.
Iako se ne mogu setiti da sam ikada izrekla sintagmu „farmakomafijaški ološ“, slažem se da bi nekima lepo stajala. Teorija zavere nije psihijatrijski pojam i ja u njih ne verujem. Ja znam da farmaceutske kuće plaćaju održavanje sajtova fantomskih udruženja i štampanje knjiga koje govore o bezbednosti i efikasnosti vakcina.
Zahvalna sam doktoru R. što mi je , na sramotu mojih mentora profesora psihijatrije, razjasnio razliku između paranoičnosti i paranoidnosti.
Želim mu dobro zdravlje i dug život, u nadi da ćemo se uskoro sresti u nekoj od emisija koje izbegava.
Dr S.
Autorka je psihijatar
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
