Konfuzni nastup Vuka Draškovića

No, ono što je najkonfuznije u napisu gospodina Draškovića jeste njegov pokušaj da Srbiju tretira kao oličenje dva međusobno bitno različita tipa radikalnog zla, onog nacističkog i onog staljinističkog. Već na samim počecima svoga teksta on nedvosmisleno postavlja analogiju između nacističkog i Miloševićevog režima.

„I Japanci, i Nemci, prihvatili su krivicu svojih režima za krvavi rat koji su ti režimi pokrenuli. Krivicu ne samo za zlodela nemačkih i japanskih nacista širom sveta nego i krivicu za sve ratne žrtve i tragedije u njihovim narodima. A mi gde smo?“

Kao neko ko nikada nije podržao Miloševićev režim pod kojim su i u miru i u ratu činjena teška zlodela i kao neko ko nikada nije napisao nijedan ratnohuškački tekst, moram da gospodinu Draškoviću predočim činjenicu da je Međunarodni sud pravde odbacio optužbe Hrvatske, a ranije i BiH, da je država Srbija počinila genocid nad nesrpskim življem.

Da Vuk Drašković vodi računa o pravnim kriterijumima, onda bi brzo utvrdio da postoje bitne razlike između Hitlerovog i Miloševićevog režima. Hitler je nakon dolaska na vlast uveo vanredno stanje kako bi ukinuo parlamentarni režim u okviru kojeg ne bi mogao organizovati „industriju smrti“ namenjenu za smišljeno i plansko zatiranje čitave jevrejske populacije. Holokaust je u velikoj meri bio legalizovan nizom Hitlerovih uredbi.

Antisemitski zakoni – kojima su poništeni svi tadašnji nemačko-jevrejski brakovi, a sklapanje novih zabranjeno – samo su deo postavljanja antisemitizma na legalnu osnovu. Zakonima takvog karaktera nije bila podvrgnuta nijedna manjina u Miloševićevo vreme.

U nacističkom poretku, svaki pokušaj oponiranja firerskom načinu vladanja bio bi urgentno u krvi ugušivan, te je stoga celokupna nemačka antinacistički usmerena intelektualna elita morala tražiti svoje mesto pod suncem van Nemačke. U Miloševićevo vreme, iako mu je manevarski prostor, zahvaljujući kontroli nad glavnim medijima, bio bitno sužen, oponiranje, stranačko i intelektualno, bilo je dopušteno. Štaviše, ni intelektualci koji su potpisivali peticiju za bombardovanje Srbije, koja nije mogla naći nikakvo pokriće u postojećem međunarodnom pravu, nisu bili hapšeni.

No, Vuk Drašković, krećući se unutar komunističke matrice, uzdiže vrlinu iznad prava, koje, inače, u modernoj zapadnoevropskoj tradiciji ima viši status od svih ostalih vrednosti. Ovo uzdizanje vrline neophodno mu je da bi obnovio staru tezu o dihotomnoj podeli, kad je reč o prostorima bivše Jugoslavije, na Srbe kao dijabolične naco-dželate i ne-Srbe kao njihove žrtve anđeoskog lica.

Tek kada Srbi priznaju da su u jugoslovenskoj drami bili nosioci nacističkog zla kao apsolutnog zla, oni će moći da se otrgnu sa „staljinističkog lanca“ i tako krenu „ka Zapadu, duhovnom i moralnom ozdravljenju, saradnji i pomirenju u regionu“. Ostavimo po strani logički potpuno konfuznu tezu kako neko može da priznajući jedan tip radikalnog zla (nacistička zlodela koja je navodno počinio) da se otrgne od radikalnog zla suštinski drugačijeg tipa (staljinizma). Autor o kojem je reč je pre svega književnik koga krasi pre svega sposobnost za metaforičko, a ne za koherentno mišljenje.

Pretpostavimo da je naš autor zapravo hteo da kaže da „krvavo nasleđe“ ratnog raspada Jugoslavije ima svoje izvorište jedino i isključivo u Miloševićevom režimu i da Srbija stoga treba da se bezuslovno odrekne Kosova i da klekne pred sadašnjim vlastima u drugim bivšim jugoslovenskim republikama moleći ih za izvinjenje. Jedini problem je u tome što u ovakav način raspodele zla u krvavoj drami raspada Jugoslavije više gotovo niko ne veruje osim manjeg broja onih naših fanatizovanih mazohista koji su istinski uvereni u totalnu krivicu Srbije i onih koji su mazohizmu skloni iz profiterskih razloga. Pogotovo ako se uzme u obzir dramatični razvoj zloslutnih međuetničkih konflikata u bivšim jugoslovenskim republikama u postmiloševićkoj eri koja traje već gotovo dve decenije, zahvaljujući čemu su u njima grupna etnička prava praktično ukinula individualna prava.

Ta šta je bila Oluja, ako ne bezočno etničko čišćenje inicirano Tuđmanovim nalogom hrvatskim generalima koji smo mogli čuti na autentičnom audio snimku i pročitati na transkriptu, a u kojem se doslovno izdaje naredba da da u toj operaciji mora doći do „konačnog rešenja“ (hitlerovski izraz za Jevreje) srpskog pitanja u Hrvatskoj. Zar se od Srba, ma šta o njima mislili, može očekivati da aplaudiraju hrvatskoj predsednici koja ne krije svoje ushićenje Tompsonovom pesmom „Jasenovac i Stara Gradiška“ u kojoj se slavi svirepo klanje Srba i njegov inspirator, poglavnik NDH Ante Pavelić. Hrvatski pacifista i antinacionalista Lino Veljak u tekstu pisanom za NIN ističe da se za sve republike bivše Jugoslavije, osim Slovenije, može upotrebiti iskaz da samo u njima mafija ima svoju državu.

Poznato je da sve glavne svetske institucije nadležne za ta pitanja upozoravaju na osnovu relevantnih statističkih podataka da Hrvatska, iako članica EU, i Crna Gora kao NATO članica stoje u ekonomskom pogledu gore nego pre ulaska u pomenute saveze. O postojanju pravne države u njima da i ne govorimo. Iz ovih mojih stavova bilo bi pogrešno zaključivati da je moje stanovište antievropsko ili antiliberalno.

Po mome mišljenju, EU može imati budućnost na duži rok jedino ako se transformiše u nešto nalik SAD, dakle ako uspostavi svoj ustav po kojem bi bilo obavezno jedinstvo pravnih sistema svih članica EU na njenom federalnom nivou. Da li će se ta transformacija realizovati, to niko živ ne može sa izvesnošću znati, ali mi sa sigurnošću možemo znati da je eventualni ulazak Srbije u EU neizvestan i na krajnje „dugom štapu“, te je za nas daleko racionalnije da nakon rušenja postojećeg režima sami uspostavimo liberalno-demokratski sistem oslanjajući se na našu ustavnopravnu tradiciju u koju su ugrađene moderne zapadnoevropske tekovine.

Ne sećam se da je Vuk Drašković ikada kritikovao oslobađajuću presudu hrvatskim vojnim stratezima Oluje koji su prvobitno bili osuđeni na preko 20 godina robije. Jedino je Vesna Pešić iz kruga Druge Srbije, ako se ne varam, javno ocenila ovu oslobađajuću presudu kao istorijski skandal.

Pod pretpostavkama od kojih polazi Vuk Drašković Srbija nikada neće moći postati liberalno-demokratska zemlja niti je moguće pomirenje u regionu. Pobednici Drugog svetskog rata kaznili su nacističku Nemačku tako što su je raspolutili na dva dela, od kojih je jedan, Istočna Nemačka, pripao Staljinovoj imperiji zla (dakle, iako je priznala nacistička zlodela, nije se otrgla od staljinističkog lanca). Ni po jednom zvaničnom međunarodnom aktu Srbija na Kosovu nije počinila genocid i stoga ona ne može biti kažnjena kao Hitlerova Nemačka. Pomirenje između totalno poraženog i totalnog pobednika nije, u načelu, moguće, jer ono, po definiciji zahteva kompromis na osnovu realističnih procena. I na kraju, bilo bi uputno da Vuk Drašković eksplicitno odgovori na pitanje da li Aleksandar Vučić, pošto je za vreme navodne naco-staljinističke politike Slobodana Miloševića pristao da bude ministar za informisanje, treba da bude kažnjen zbog participacije u toj politici i na koji način?

Autor je pisac i prevodilac brojnih filozofskih knjiga