Korona ne sme da ugrozi istinu

Nisam smatrao da je vreme da se pravdam anonimnim i neupućenim dušebrižnicima sa društvenih mreža, da dodatno polivam benzinom otvoreni plamen, upravo svestan činjenice da porodilište nije obična bolnica. Ne bih se javljao ni sada, posebno ne bih reagovao na ocenu vašeg saradnika Miše Brkića da sam partijski i nestručan kadar, zalutao na mesto direktora.

Radim 34 godine na klinici, došao sam u „Narodni front“ odmah posle završenih studija u Beogradu sa prosečnom ocenom 9,75 i Oktobarskom nagradom koju sam dobio još kao student. Činjenica da sam načelnik Odeljenja za visokorizične trudnoće od 1996. i da sam bio zamenik direktora GAK-a „Narodni front“ od 2007. do 2011. godine, govore, valjda, i o mojim profesionalnim sposobnostima na kojima insistira gospodin Brkić.

Ako neko sebi daje za pravo da ocenjuje moje kompetencije i stručnost, onda ću i ja biti slobodan da napomenem da sam dugogodišnji redovni profesor na Medicinskom fakultetu i jedini iz „Fronta“ redovni član Medicinske akademije Srpskog lekarskog društva.

Ovo navodim zato što želim da naglasim da sam ja čovek struke, a ne politike.

Ipak, moram da reagujem, ne kao čovek ili doktor, moja radna biografija je uvek bila i biće moj jedini štit od svih nestručnih i malicioznih napada kojih je vazda bilo i, pretpostavljam da će ih uvek i biti; nego, upravo kao menadžer bolnice, kako to kaže gospodin Brkić, jer makar u nečemu se slažemo: GAK „Narodni front“ jeste reprezentativna ustanova, verujem da ima lekare, među najboljima u Srbiji, i zbog svih njih, mojih kolega, medicinskih sestara i svih drugih zaposlenih, moram da kažem nekoliko reči.

Prvo, u GAK „Narodni front“ je 5. marta stigao iz Ministarstva zdravlja dopis, preporuka o ličnoj, zaštitnoj opremi.

Tu stoji koja oprema se nosi u kojoj situaciji, ako je čovek bolestan, jedna, ako je sumnjiv, druga, a ako se tek prima u bolnicu i uzima anamneza – treća oprema, a za one koji nisu u kontaktu sa bolesnima piše da ne treba nikakva oprema.

Oni zaposleni koji su radili sa zdravim pacijentima, prema ovom uputstvu, nije trebalo da nose ni maske ni zaštitnu opremu. Pored Ministarstva zdravlja ovaj dopis su potpisali i Institut za javno zdravlje Srbije i Republička stručna komisija za intrahospitalne infekcije. Preporuke epidemiologa u ovakvim situacijama su jedini protokol ponašanja i ja sam ih kao direktor ustanove striktno poštovao i primenjivao.

Ovaj stav važio je sve do 3. aprila, kada je stigao mejl sa novim uputstvima – da zaposleni na odeljenjima sa zdravim pacijentima treba da nose pamučnu masku.

U našoj bolnici prve nedelje nismo imali dovoljno maski, jer smo skoro nedeljnu potrošnju maski imali na dnevnom nivou, moram da napomenem da je GAK takva vrsta bolnice gde se zaštitna oprema nosi mnogo više nego u drugim bolnicama, na porođajima svi smo opremljeni maskama, rukavicama, kapama, punom zaštitnom opremom.

Te prve nedelje smo došli u situaciju da imamo maski još za nekoliko dana, ne za zaštitu od korone nego za redovni rad, jer su ljudi, očigledno, u panici uzimali maske za sebe i svoje porodice, što, ma kako to zvučalo, razumem. Pitao sam epidemiologa naše klinike da li se slaže sa uputstvom koje smo 5. marta dobili od Instituta za javno zdravlje i Komisije za bolničke infekcije. Rekao je – apsolutno!

Nisu maske nikakav finansijski veliki trošak, mi smo ih nadoknadili vrlo brzo, u petak prve nedelje vanrednog stanja, 20. marta, stiglo nam je novih 10.000 maski.

U ponedeljak, 23. marta, obavestio sam sve zaposlene da nose maske, jer ih imamo dovoljno, posle čega su, sem onih kojima je to bila obaveza, maske nosili i zaposleni koji to po uputstvu nisu morali, ali su tako želeli. Iako sam sve vreme slušao svoje kolege epidemiologe, jer nisam epidemiolog, želeo sam da zaposleni imaju makar jednu brigu manje.

Trijaža na ulazu u bolnicu je važila od početka epidemije pod zaštitnom opremom, kao i izolaciona ambulanta koja je bila određena za pregled suspektnih pacijenata.

I pacijenti i lekari su bili potpuno zaštićeni najvišim nivoom. Skafanderi, viziri, specijalne maske, kaljače, rukavice… to je sve od prvog dana strogo poštovano.

I tu dolazimo do mogućih načina na koje je virus ušao u bolnicu. To je osnovno pitanje.

Dešavalo se, recimo, da poslednja dva dana inkubacije, pacijent ne pokazuje simptome a infektivan je. I to se nama dogodilo s jednim porođajem, žena je došla da se porodi zdrava, rodila je zdravo dete, otišla posle dva dana kući, i posle nekoliko dana smo dobili od epidemiologa da su bolesni: žena, dokazano, muž dokazano, novorođenče, dokazano.

Pogledali smo ekipu koja je porođaj radila, bila dežurna tada – iz te ekipe troje dokazano bolesnih lekara i četvrti verovatno i on, ali tek što se testirao i nismo sigurni. Četvoro ljudi je možda ta „zdrava“ žena inficirala, ali u to ne možemo biti sigurni pogotovo što u porodilištu lekari i s koronom i bez korone moraju da nose maske, i svu zaštitnu opremu.

To je jedan mogući način ulaska.

Drugo, ova bolest se može manifestovati i vrlo atipično, blagom simptomatologijom, izgleda da su neki naši zdravstveni radnici, i opet možda, imali blage forme bolesti, koju su odnekud doneli, sa skijanja, iz autobusa…

Ili su imali atipične forme bolesti i nisu ih prepoznali. Dolazili su na posao u takvom stanju, to je drugi mogući način kako se u bolnici raširila infekcija. Pri čemu, naglašavam da su to sve odgovorne osobe koje sigurno ne bi tako postupile da su bile svesne svoje bolesti.

Treći mogući slučaj: bila je jedna žena koju smo primili iz Gradske bolnice, zatvorene zbog kovida. Žena je došla u teškom stanju sa dijagnozom opstrukcija uretera, pritisnuti bubrežni kanali, i ne može da mokri. Napravljena je konsultacija sa nefrologom, napravljena i hemodijaliza, pokaže se da to nije samo opstrukcija, sužen kanal.

Insistiramo na testiranju, dobijemo pozitivan bris! Žena nije kašljala, nije imala visoku temperaturu, imala je uremiju, ne pneumoniju. Iako su svi imali zaštitu, ali ona je čitav jedan dan bila u bolnici dok nisu stigli svi rezultati i koga je mogla sve da zarazi?

To su moguća tri načina ulaska virusa u bolnicu.

Četvrti način bi bio da su dolazili jako bolesni pacijenti u bolnicu, a da niko nije imao zaštitu, to jednostavno nije tačno! Svi u lancu brige o bolesnom pacijentu bili su pod punom zaštitnom opremom i svi suspektni su tretirani kao da su pozitivni.

Ono o čemu ćemo razgovarati, unutar struke, jeste i kako se dogodilo da najveći broj zaraženih u GAK-u ne bude među lekarima i sestrama koji su radili sve vreme s pacijentima, i sa zdravim i sa suspektnim i sa evidentno bolesnim pacijentima. Neobičnost je u tome što je najveći broj zaraženih među sestrama i lekarima sa odeljenja koja su odmah zatvorena, kao što je recimo Odeljenje za vantelesnu oplodnju.

Nisam siguran da li su lekari i sestre sprovodili u svojim sobama preporučene mere zaštite, recimo prostornu separaciju i dr.

Nema sumnje, korona virus je pošast sa kojom se prvi put suočio ceo svet, pa i mi. O postojećim procedurama i planovima zaštite  tek će se razgovarati kad se svačije postupanje u ovoj krizi bude detaljno analiziralo. Spreman sam, naravno, da se analizira i moje.

Ali za budućnost i GAK-a i čitavog zdravstvenog sistema vredelo bi da o određenim pitanjima  stav najpre zauzme struka. Korona već uzima mnogo, opasna je i nepoznata, ali vredelo bi da se svi zajedno potrudimo da ne razori zdravstveni sistem i reprezentativne zdravstvene institucije tako što će prvo uništiti istinu.

Autor je  v. d. direktora GAK-a „Narodni front“ iz Beograda