Kritikujem ideologiju političkog homoseksualizma

1) Oni koji su 22. januara pristigli u Viši sud u Beogradu nisu nikog provocirali, nego su smatrali da imaju pravo da prisustvuju ovom procesu, bitnom za budućnost intelektualnih sloboda u nas, jer je reč o parničnom postupku koji nije zatvoren za javnost.

Sudija je, s obzirom na veličinu sudnice, rešila da ročištu mogu prisustvovati sveštenik Jovan Plamenac i profesor dr Milo Lompar, kao i dvoje simpatizera (članova?) NVO „Da se zna“. Sudija je, zbog vanredne pandemijske situacije, na ročištu održanom 12. oktobra, sprečila „podržavaoce“ NVO „Da se zna“ da prisustvuju ročištu, tako da su u sudnici bili samo advokati, predstavnica NVO „Da se zna!“ i ja.

2) Stavom Poverenika za zaštitu ravnopravnosti o mom tekstu „U odbranu prirodne porodice“, posle koga me je, kao „diskriminatora“, NVO „Da se zna!“, tužila Višem sudu u Beogradu, ugroženo je pre svega moje pravo na slobodu veroispovesti.

Naime, iz perspektive pravoslavne etike, o kojoj tri decenije govorim i pišem, homoseksualno ponašanje spada u grehovne bolesti koje se, kad su pravoslavni vernici s takvim sklonostima – ne agnostici i ateisti, kojima se Crkva ni ne bavi – u pitanju, leče, između ostalog, postom i molitvom, što je dvomilenijumsko stanovište.

Takođe, ugroženo je i moje pravo na slobodu mišljenja, jer ja nigde ne napadam nečiju „seksualnu orijentaciju“, nego kritikujem protivporodičnu i kvazinaučnu ideologiju političkog homoseksualizma.

Ona je, kako kaže italijanski filosof Dijego Fuzaro, jedna od udarnih pesnica neoliberalnog kapitalizma, što želi da sve pretvori u robu, razarajući moguće prepreke ( uključujući i prirodnu porodicu) za širenje tzv. slobodnog tržišta.

Da je u pitanju tužba NVO „Da se zna“ protiv mene nastala na osnovu nastojanja da se u Srbiji ponovo nametne delikt mišljenja, može se videti i u novom broju časopisa „Heretikus“ ( 3-4/2019), gde je objavljen čitav dosije posvećen ovom slučaju, kao i temeljna pravna analiza koju je sproveo profesor dr Jovica Trkulja. (Elektronska verzija časopisa dostupna je na internetu.)

3) Još jedna netačna tvrdnja NVO „Da se zna!“ je da sam se bavio njihovim radom, i to „pomno“, „izvrgavajući ga ruglu“.

Mene NVO „Da se zna“ zanima kao lanjski sneg, a „pomno praćenje“ njihovog rada smatram najzaludnijom mogućom delatnošću. Doduše, ponegde sam bio ironičan, smatrajući da nas skraćenica naziva ove NVO podseća na pojam iz Brozovog doba: DSZ iz sintagme „ONO i DSZ“.

Tad je, u ime svetle budućnosti komunizma, to bila „društvena samozaštita“, a sad je, u ime neoliberalnog totalitarizma kome je politički homoseksualizam udarna pesnica, to NVO „Da se zna“. 4.

Do sada sam, povodom svog slučaja, objavio čak tri knjige (a ne jednu):“Da se zna/ Poverenik za zaštitu ravnopravnosti protiv slobode mišljenja i izražavanja“ (naslov „Da se zna“ je nameran, jer i ja, a ne samo ova NVO, imam svoju verziju priče, pa želim da se i ta verzija zna); „Građanin nepokorni/ Slučaj Vladimira D. pred Višim  sudom u Beogradu“; „Šta se zgodi kad se džender rodi/ Politički homoseksualizam kao novi boljševizam“. Teme su tamo ozbiljne, a NVO „Da se zna“je usputna tema, prosto – temica.

Svoje tekstove o bilo kojoj temi ne smatram crvenim slovom u kalendaru, i mislim da su apsolutno podložni svakoj vrsti kritike i polemike, pogotovo u društvu koje sebe smatra demokratskim, dakle dijaloškim. Mislim da raspravi tog tipa nije mesto na sudu, nego u prostoru javne debate.

A tužba NVO „Da se zna!“ je samo čarka u ozbiljnom ratu pokreta političkog homoseksualizma protiv slobode mišljenja i izražavanja u Srbiji. Oni potajno priželjkuju da se njihova borba, što u medijima, što po sudovima, završi onako kako su se, u doba brozomore, završavali slučajevi profesora dr Mihaila Đurića i pesnika Gojka Đoga.

Da, da, dragi čitaoci: jurišnici militantnog kapitalizma po svojoj suštini, a neoboljševici po mentalnom sklopu, trenutno maskirani u „ljudskopravaše“, opet pevaju: „Ko drukčije kaže, taj kleveće i laže, i našu će osetit pest.“