LDP ili slučaj sektaških oportunista

Partije su se do ogoljenosti pretvorile u „birokratske mašine“ koje imaju za cilj da marketinškim veštinama, demagogijom, potkupljivanjem – privuku što više glasova. Ideologija je u toj igri samo ambalaža, a aktivisti su profesionalni politički radnici, koji za neki vid aktuelne ili očekivane nadoknade (npr. buduća podela političkog plena) odrađuju posao za svoje „stranačko preduzeće“. Čast retkim izuzecima koji kada se radi o pojedincima postoje, ali kada su partije u pitanju, samo je pitanje koliko su one duboko pale u ponore zloupotreba.

Rečeno je potka mog teksta „Kadrovski duhovi prošlosti“, objavljenog pre desetak dana u nedeljniku „Pečat“. U njemu je u fokusu vladajući SNS, odnosno proces njegovog kvarenja i sve potpunijeg pretvaranja u interesni savez. Vlast mnoge kvari i u dobrim sistemima; kamoli u lošim, u uslovima rasprostranjene bede. Zašto se onda povodom mog teksta oglasio LDP a ne SNS? Da krenemo od reči Slobodana Jovanovića. Analizirajući sociološku misao svog doba, konstatovao je da su, po pravilu, male stanke radikalnije od velikih, odnosno da su druge sklone oportunističkoj politici dok se kod prvih u većoj meri razvijaju sektaške sklonosti. Tako je bilo u devetnaestom i prvoj polovini dvadesetog veka ali više nije. Stvari su se dubinski izmenile u naše „postideološko“ doba. No, na površini se neretko održava iluzija da nije tako. Sektaški privid se komercijalizuje, a oportunizam postaje politički standard. Da stvari konkretizujemo na primeru SNS i LDP.

Naprednjaci su i pre dolaska na vlast u nekoj meri bili, a do sada su potpuno postali, sveobuhvatna (catch up) partija, u kojoj ima mesta za svakoga ko je spreman da služi i bar ponešto radi. Opet, LDP se sveo na jedno od skladišta na sve spremnih kadrova. SNS je veliki lonac u kome se mešaju razni začini a LDP je jedna od teglica u kojoj se oni u tek naizgled ideološko-rigidnim uslovima čuvaju. Ali čim se u loncu ukaže potreba za većim udelom LDP začina, ta partija rado skida poklopac a i njen sadržaj se poletno izliva u posudu u kojoj, formalno gledano, preovlađujuće ideološki ukus koji nije u skladu sa sektaškom rigidnošću onih iz male tegle.

LDP je postao totalno ideološki sterilan ili tačnije (pošto mislim da je vođstvo te stranke uvek to bilo) došao je u poziciju da to postane vidljivije. Među naglašeno nacionalno opredeljenim građanima uvreženo je mišljenje da je LDP antisrpski nastrojen. U tekstu sam tvrdio da se zapravo radi o običnoj lobističkoj agenciji. Kada je nju osnivalo, vođstvo LDP je prepoznalo relativno prazan prostor na političkom tržištu, koji je korespondirao sa potrebama Prištine, Zagreba, Sarajeva, odnosno u širim razmerama pre svega Vašingtona. U skladu sa tim se pozicioniralo. LDP je postao i ostao advokat onih iz našeg bližeg i daljeg okruženja, koji su imali interes da sa tom strankom sarađuju. U kontekstu toga treba shvatiti i aktuelno gorljivo zalaganje Čedomira Jovanovića za režim Mila Đukanovića.

Dok LDP sa mnogo patetike i buke pokušava da ideološki maskira svoju lobističku delatnost – u uslovima kada je Srbija na mnogim poljima kapitulirala pa su veliki (a bogami i regionalni) igrači sve manje zainteresovani za njegove usluge (spalo se sa Bila na Mila) – jako se trudi da se što potpunije infiltrira u vlast. Spreman je za nju da lobira, što smo videli po tome da je u korelaciji sa njenim potrebama kritička oštrica LDP znatno više okrenuta prema opozicionim (umesto vladajućim) faktorima. Rad je LDP da vlasti pozajmljuje kadrove koji zauzvrat, pretpostavljam, sa sistemskih položaja odrađuju razne zadatke za većinske akcionare svog starog političkog preduzeća (u kome verovatno i dalje imaju po koju „deonicu“). Konačno, LDP u celini, odnosno ponaosob njegov lider, rado bi ušli u vladajuću koaliciju. Čedomir Jovanović se degutantno za to preporučivao, ali SNS mu nije otvorio vrata. Tamo su procenili da iako je njihova partija postala „sveobuhvatna“, njeni glasači ipak to nisu u toj meri da se formalno uključivanje LDP u vlast ne bi odrazilo negativno po njen rejting. Zato je LDP bratstvu ostavljen odškrinut prozor da se kroz njega uvlači u institucionalne koridore kako bi tamo lovilo u mutnom.

Nažalost, kod nas se baš to prečesto radi u lavirintima državnih i paradržavnih ustanova. Ko god bio na vlasti. Sistem nam je bio i ostao loš. I to dvostruko. Postali smo dekadentni, uz dobijanje mnogih mana karakterističnih za razvijena društva. Opet, jednom nogom smo ostali u predmodernom dobu, sa nemalo – nazovimo ga tako – orijentalnog nasleđa. To sve se projektuje na politiku i s pravom revoltira mnoge građane. LDP se dugo uspešno predstavljao kao zagovornik racionalne modernizacije, odnosno odlučan borac protiv lošeg sistema, koji je nakaradna mešavina dve vrste mana. Zbog toga su neki građani prihvatali i njegovo antisrpsko lobiranje, koje je vešto predstavljano kao suprotstavljanje anahronom šovinizmu (dok se uistinu radilo o tome da se prikriveno deluje za račun šovinističkih stremljenja srpskih oponenata).

Nesreća za LDP je u tome što su se stekle okolnosti u kojima se skoro potpuno razobličio. Vidi se da je karikaturalni odraz lošeg sistema, a ne avangarda u borbi za bolji. Kada više nemaju drugi način da zaštite svoje lične interes, njegovi „vlasnici“ se dodvoravaju vlastima, na vidljiv način gaze sve moguće principe, iskazuju spremnost da rade bilo šta i za bilo koga samo da im se to isplati. Zato je LDP na pretprošlim izborima platio strašan ceh, a na prošlim se u simboličkim razmerama dokopao Skupštine, u privremenom interesnom savezu sa onima sa kojima se pre izbora svađao, a posle njih munjevito razišao. Jedino je nastavio da pokorno kuca na vrata vlasti i ispoljava spremnost da joj služi.

Pošto sam pisao o tome tj. o lažno-opozicionoj i vladajućoj papazjaniji čiji su elementi, između ostalog, LDP i SNS – prvi su se naljutili. Drugi su na vlasti, pa im je svejedno. Ali zato su prvi – dok se histerično upinju da se dokopaju što više ostataka privilegija vlasti sa stola glavnih igrača – pubertetski osetljivi na kritiku usmerenu ka njihovom oportunizmu. Stvarno stanje stvari pokušavaju da sakriju teatralnim reakcijama i izlizanim pričama o Miloševiću, Đinđiću, Srebrenici. No, do svega toga je vođstvu LDP stalo kao do „lanjskog snega“. I onima koji su za Čedu i ekipu imali simpatije, sada je uglavnom jasno da im je jedino bitna lično-partijska vajda. Zato su toliko nervozni!

Autor je politički analitičar