Lepa slika o nemoralu

Listu Danas zamerio sam se time što sam obelodanio da su Zavod za udžbenike i Službeni glasnik, odnosno njihovi direktori, Miloljub Albijanić i Slobodan Gavrilović, podarili Danasu 3.623.850 dinara radi štampanja knjige Radivoja Radića, bez autorovog znanja. Za uzvrat, oba direktora, proglašeni su prijateljima lista Danas. Rešenjem suda Danas je obeštetio Radića za uzuzrpirana autorska prava, ali je zataškao odgovornost dvojice direktora državnih ustanova. Sva dokumenta o ovoj malverzaciji društvenim novcem poseduju nadležne ustanove i ljudi koji vode ovu državu. I Overlord!

Augijevska ruženja su jedina „vrednost“ Basarinih tekstova, te ću samo na nekoliko njegovih „mudrijašenja“ dati odgovore.

Basara je začuđen činjenicom da sam pročitao njegovu knjigu, a još više da sam o njoj pisao. Moja prednost, ako je imam, jeste u tome što čitam i pišem, dok on samo piše, a ne čita. Otuda ono čuveno pravilo – da Srbi više pišu nego što čitaju.

Književni lakrdijaš počastvovao me je tvrdnjom da sam „većinski vlasnik svih datuma u Srbiji“, što me raduje, naravno, jer biti takav vlasnik nije bez značaja. Kolumnista je mislio na konkretnu činjenicu, da sam, u komisiji koja je pisala nacrt Zakona o državnim znamenjima, predložio da Sretenje Gospodnje bude državni praznik Srbije. Ne kajem se i ne jadikujem zbog toga, mogu da budem samo ponosan.

Posle „mudrijaševog“ naučnog osvrta na svoju slavnu fusnotu, priznao je da je pročitao moju kritiku, o kojoj je napisao i ovo: „Ljušićev kritički tekst izgleda kao pravi tekst. Na prvi pogled, sve je tu – takozvani naučni aparat, napomene, fusnote, reference, uključujući podugački spisak znamenitih srpskih i inostranih što mrtvih što živih autora misli velikih ljudi, koje je Ljušić prisilno mobilisao da svedoče u njegovu korist“. Klasičan primer Basarine „mudrijaške“ logike. Ako neki tekst sadrži sve što je naveo, onda on ne „izgleda“ već predstavlja utemeljenu kritiku, za razliku od njegovog „proseravanja“, da se i ovaj put poslužim njegovim književnim rečnikom, i u romanu i ovde. Samo kod ovog književnog lakrdijaša je moguće da sam „prisilno mobilisao da svedoče“ u moju korist, pored živih i mrtve autore. Da li je i to ta slavna književna fikcija ili, možda, nedostatak logičnog opažanja? Pozivanje na autore koji su se pre vas bavili bilo kojim problemom, uobičajena je naučna norma, kojoj, kad mu zatreba, pribegava i sam kolumnista. Evo primera.

Učeni Basara nas uverava kako nije čitao moje knjige koje se odnose na vreme o kom je pisao u „Dahijama“, ali je zato čitao svetski priznata imena kao što su Sveti Avgustin, Hegel, Tojnbi, Fuko… Sasvim sam siguran da pomenuti književnici, filozofi i istorici nisu ništa znali o dahijama, niti pisali, niti koristili Basarinu opskurnu retoriku. Baš zato što malo ili nimalo čita, „mudrijaš“ pokušava da zavara čitaoce tvrdnjom da je „namerno žrtvovao čak i činjenice“, a u stvari on o njima ništa nezna, što sam pokazao na više mesta u kritici „Dahija“. Basara je mogao ponajviše od Vuka i mene nešto da nauči o dahijama, a on je umesto učenja odabrao ruženje. I, kad sam kod slavnih imena, da ga podsetim da je „prisilno mobilisao“ za svedoke Dobricu Ćosića i Predraga Palavestru kako bi sporio istoriografska znanja i glorifikovao književna, a o njima i njihovim delima je pisao koristeći nepodnošljivo ogavan rečnik nepoznat u celokupnoj srpskoj književnosti. Lepa slika o nemoralu Danasovog kolumniste.

Basara piskara da sam tajkun i „alfa mužjak – predvodnik militantnog krila srpske istoriografije“. Nije mi poznato da se srpska istoriografija delila na militantnu i nemilitantnu, niti je iko do sada pravio ovakvu podelu. Pozadina ovakve podele je jasna i svojstvena je samo mrziteljima povesnice od koje i on živi, a odnosi se na najnovije doba srpske istorije. Basara je hteo da kaže da je novija srpska povest militantna, a s njom i istoriografija. Svi su narodi dobri, samo su Srbi zli, potka je na kojoj počiva većina njegovih romana!

Stoga se usuđujem da javno pozovem Basaru da uradi analizu bilo kog mojeg istoriografskog dela i predstavi ga javnosti kao što sam ja predstavio njegove „Dahije“. Bilo bi pošteno i korisno da uporedi svoje „Dahije“ s mojim „Voždom Karađorđem“ ili „Srpskom državnošću 19. veka“ ili, što bi bilo najinteresantnije za publikum srpski, i širi, da sačini paralelu o Principu i Apisu na osnovu mog i njegovog pisanja. Tek tada bi čitaocima bilo jasno – ko je „na hemaroidima“ – književnik ili istorik?

Ne osporivši valjano nijednu primedbu na moju kritiku „Dahija“ iznetu čak na 25 strana, paskvilant zaključuje da u „kliničkom mrtvilu teksta“ ničeg nema osim „pomahnitalih strasti“ i dodaje da „Ljušićeva istorijska luda kuća vodi hegemonističku i ekspanzionističku politiku“! Otkud „pomahnitale strasti“ u „klinički mrtvom tekstu“ i kako je moguće da jedan kritički tekst na Basarin roman-paskvilu može da bude predmet moje „hegemonističke i ekspanzionističke politike“? Čak i mortuz pijan, Basara bi morao da zna da u jednom tekstu, u kojem ima „strasti“, nema „mrtvila“, osim u pomućenom razumu „obične budale“, da i ovaj put upotrebim njegovu sintagmu.

Autor je istoričar

Kraj u sutrašnjem broju