Ljušić nije nastavnik već poslovni čovek

Pošto nemam volje da se s Ljušićem upuštam u lažna nadmudrivanja i ponovna dokazivanja stvari, koje su više puta dokazane i predočene akademskoj javnosti, ukazao bih ovom prilikom na tri pojave, kojima su Ljušić i interesna grupa čiji je on deo urušili ugled Odeljenja za istoriju i oduzeli mu identitet istoriografske škole.

Prva pojava su loši maniri u komunikaciji s članovima akademske zajednice. Ljušić je ilustrovao ovu pojavu kada je rekao da Mira Radojević nije „ugledan naučnik“, budući da je „zašla dobrano u 60. godinu (rođena 1959), a još je u zvanju vanrednog profesora“.

Ovakav vid javnog izražavanja nekada bi bio shvaćen kao posledica lošeg vaspitanja. Danas je, međutim, to deo uobičajenog ophođenja na Odeljenju za istoriju, gde su moje koleginice i kolege svakodnevno izložene sličnim, a neretko i gorim oblicima verbalnog zlostavljanja.

Druga pojava je neprofesionalan odnos pojedinih profesora prema nastavi i obrazovanju studenata i učenika srednjih škola.

Činjenica da Ljušić dugi niz godina ne drži časove na osnovnim studijama istorije nije navedena kao razlog da on bude otpušten s posla, već kao dokaz da njega obrazovanje mladih ljudi ne zanima. Tek se u svetlu ovoga saznanja mogu razumeti njegove izjave o tome da nastavnički poziv predstavlja „vlast“, „vladanje“ ili „unosno zanimanje“. Ljušićevi školski udžbenici su lošeg kvaliteta upravo zbog toga što ih nije pisao nastavnik, već poslovni čovek.

Motiv za bavljenje ovim poslom objasnio je u izjavi, koju je kao direktor Zavoda za udžbenike dao Politici 4. IX 2008. Primetio je tada da u Srbiji ima 650.000 osnovaca, a da komplet knjiga za jedan razred u proseku staje 100 evra.

„Kada odbijete troškove štampanja, autorskih prava, pomoćnih stručnjaka, poreza državi i drugih ‘krupnih sitnica’, dobijete lepu cifru koja vam daje motiv da i dogodine radite taj posao.“

Najlošija od svih Ljušićevih knjiga je udžbenik za treći razred gimnazije „Istorija 3“, koji se koristi kao osnovna literatura za pripremu prijemnog ispita na Filozofskom fakultetu. Prva dva izdanja Ljušić je objavio 2007. i 2008.

Time je prekršio Zakon o udžbenicima iz 2006, jer kao direktor Zavoda u razdoblju od 2004. do 2008. nije smeo da štampa knjigu u ovom javnom preduzeću. Potom je 2008. osnovao porodičnu firmu „Freska“, i tu objavio još pet ili šest izdanja sporne knjige.

Iako je „Istorija 3“ neuko napisana i sadrži obilje faktografskih grešaka i ozbiljnih metodoloških propusta, nadležno ministarstvo je na preporuku stručnog recenzenta Suzane Rajić odobrilo njenu upotrebu u nastavi. Na taj način je LJušićeva firma ostvarila znatnu materijalnu dobit, a generacijama đaka i sistemu obrazovanja u Srbiji nanesena je velika šteta.

Treća pojava je nesavesno vođenje kadrovske politike.

Na izbor nastavnika na Odeljenju za istoriju već izvesno vreme ne utiču ni potrebe nastavnog procesa ni pedagoški i naučni kvaliteti kandidata. Umesto toga, ključni činioci su odnos kandidata prema SANU (nužno je da bude negativan!) i lojalnost prema izvesnom broju nastavnika u zvanju redovnih profesora, kojima savest dopušta da hladnokrvno unište akademsku karijeru kandidata opstrukcijom izbornog procesa.

Kao nastavnici koji su spremni da unište karijere svojih kolega, na Odeljenju za istoriju su se do sada najviše istakli: Radoš Ljušić, Vlada Stanković, Nikola Samardžić, Siniša Mišić, Radivoj Radić, Suzana Rajić i Miloš Jagodić. NJihove dosadašnje žrtve bili su: Aleksandar Fotić, Đorđe Bubalo, Žarko Petković, Miloš Ković, Maja Nikolić i Mira Radojević.

S tim su u vezi i „aklamacije“ i „obaveštajne službe“, koje pominje Ljušić u navedenom članku. Prošle godine, naime, kada je vođena procedura za produženje radnog odnosa za desetak profesora koji su stekli pravo na starosnu penziju, Veće Filozofskog fakulteta je sprečeno da se izjasni o Ljušićevom slučaju.

To je učinjeno pod izgovorom da su se u proceduru umešale neke obaveštajne strukture, koje su ugrozile zakonitost rada fakulteta. Slučaj je, navodno, bio prijavljen policiji, a Veće je obavešteno da neke kolege uznemirava sumnjiva osoba po imenu Mladen.

Traženo je da se o Ljušićevom slučaju uopšte ne glasa, već da se odluka o produženju njegovog ugovora donese „aklamacijom“. Naposletku se o svim kandidatima glasalo „u paketu“, pa je Veću uskraćena mogućnost da se o Ljušiću izjasni negativno.

Po okončanju procedure ovaj uzbudljivi slučaj više nijednom nije pomenut na Veću, a priču o „Mladenu“ Ljušić je ovekovečio u gostovanju na TV Prva 4. V 2018. Tada je, između ostalog, izjavio da je Filozofski fakultet „pod kontrolom države“ i da „smeta državi“, jer su se njegovi studenti i nastavnici „uvek bunili protiv države“.

Da li je ovo zaista bio progon ili još jedno sramoćenje Filozofskog fakulteta u javnosti, neka čitaoci procene sami.

Doc. dr Nebojša Šuletić