Malagurski povodom tekstova u Danasu o peticijama za prestanak prikazivanja dokumentarca „Republika Srpska: Borba za slobodu“: Osudili smo masovno ubijanje Bošnjaka

Upravo tu misao poručujem onima koji pokreću peticije za zabranu mog novog filma „Republika Srpska: Borba za slobodu“, te učestvuju u agresivnoj kampanji zastrašivanja bioskopa i drugih ustanova gde su zakazane premijere širom Zapadne Evrope.

Šokiran sam količinom fikcije koju sam pročitao o sebi i filmu, koji, ponavljam, kritičari iz bošnjačke i albanske dijaspore nisu ni videli, imajući u vidu da je do sada film o Republici Srpskoj prikazan samo na svetskoj premijeri u Banjaluci pretprošlog vikenda.

Što se tiče samog sadržaja filma, on govori o istoriji srpskog naroda koji živi zapadno od reke Drine, a bavi se periodom još od vremena srednjovekovne Bosne pa sve do kraja 20. veka.

Film najviše pažnje posvećuje kulturi, tradiciji, jeziku, hrani i muzici srpskog naroda na ovom području, ali nikako ne zaobilazi da ispriča i priču o zločinima koje su počinile sve tri strane tokom rata u Bosni i Hercegovini devedesetih godina prošlog veka.

Snimali smo scene i u Srebrenici, osudili masovno ubijanje Bošnjaka, a nismo krili ni presudu Haškog suda da ono što se desilo u Srebrenici predstavlja genocid, bez bilo kakvih opovrgavanja te presude. U filmu naglašavamo da je važno priznati i razumeti bol onog drugog da bismo izbegli strahote rata u budućnosti.

Uprkos svemu tome, nacionalističke organizacije bošnjačke i albanske dijaspore masovno šalju dopise i mejlove bioskopima i kulturnim centrima gde su planirane premijere, u nekim gradovima dolaze do privatnih telefona vlasnika sala u kojima su zakazane projekcije i prete im, a obraćaju se i lokalnim političarima, policiji i državnim vlastima sejući dezinformacije i zahtevajući da se institucije umešaju i zabrane film.

Vlasnik jednog bioskopa nam je ispričao kako ga je zvao jedan pripadnik bošnjačke dijaspore koji je film nazvao „rasističkim“, nakon čega ga je vlasnik bioskopa, koji je video film, upitao šta je konkretno sporno u filmu – na šta je ovaj odgovorio: „Ne znam, nisam ga gledao.“

Menadžeri u više bioskopa, koji su tražili da pogledaju film, složili su se sa našim timom da u filmu nema ničeg spornog, ali da im nije svejedno kada ih uznemiravaju, prete im protestima, pa i terorističkim napadima.

Policiji smo prijavili čoveka koji nam je pretio da će zapaliti svaku salu u kojoj se bude prikazivao film o, kako je naveo, „genocidnoj tvorevini“.

Mnogi bioskopi i organizatori su pokazali hrabrost, ali za premijere u nekim gradovima nalazimo alternativne sale gde je bezbednije prikazati film.

Nakon čitanja ovoga, šta zvuči „opasnije“, pretnje spaljivanjem sala ili jedan dokumentarni film? Ova međunarodna hajka protiv mene i mog filma je, s jedne strane, dokaz da to što naš filmski tim radi ima ogroman uticaj u svetu, a s druge strane, agresivnost te hajke pokazuje koliko mnogi žive u začaurenim zajednicama.

Nespremni su da čuju drugačiji narativ od onog sa kojim su se identifikovali i malo im je potrebno da se upuste u agresivne napade protiv nečega za šta im se čini da je protiv njih, iako o tome ne znaju ništa.

Pozivam ih sve da pogledaju film, a onda da kritikuju sve što im se ne sviđa. Posle svake projekcije imamo diskusije na kojima uvek ohrabrujem publiku da izrazi svoj stav. Nećemo se uvek slagati, ali kao što reče Volter, „do poslednje kapi krvi ću braniti tvoje pravo da kažeš svoje mišljenje!“ Nemojte to pravo nikome uskraćivati.

Autor je reditelj i novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.