Marina i njen zavičaj

Sa razlogom se postavlja pitanje o čemu se ovde radi – otporu prema jednoj vrsti umetnosti, u ovom slučaju performansa, ili o nekim drugim stvarima koje proizilaze iz odnosa prema samoj ličnosti umetnika, u konkretnom slučaju večitog antagonizma, nerazumevanja i sukoba na relaciji umetnik – zavičaj, koji je DŽejms DŽojs precizno izrazio u svom romanu ,“Portret umetnika u mladosti“ rekavši da su „zavičaji umetnika krmače što jedu sopstvenu decu“. Sličan je i stav Pikasa, koji je rekao da „slikar mora ubiti svog oca“.

Dakle, umetnik se nalazi u situaciji da ubije ili zavičaj u sebi da bi sačuvao oca ili oca da bi sačuvao zavičaj. Pikaso je ubio oca, naravno metaforički, koji je bio slikar, uzevši za svoje majčino prezime i zauvek sačuvao zavičaj, svoju Španiju, iz koje je crpeo svoju stvaralačku snagu.

Ako se o ovome radi u slučaju Marine Abramović, moglo bi se postaviti pitanje – da li je zavičaj ubio Marinu ili Marina zavičaj? Šta je zapravo Marinin zavičaj? Vidimo da stvar nije baš jednostavna, ali čini se ponajmanje se ovde radi o samoj umetnosti Marine Abramović i onoga što ona jeste i znači. Marina Abramović je svetski etablirana umetnica performansa ponikla iz beogradske sredine ranih 70-ih godina kao pionir ove vrste angažmana i sasvim je prirodno i potrebno da Muzej savremene umetnosti reprezentuje njen rad koji je već postao potvrđeni deo svetske savremene umetnosti.

Već ta činjenica govori da se taj segment ne može dovoditi u pitanje kao činjenica. Pitanje šta je to po sebi i da li je to umetnost jeste pitanje koje se ne postavlja budući da je kao takvo prihvaćeno u svetu savremene umetnosti. To se pitanje pre svega postavlja u lokalnoj sredini i to od jednog dela kritičke javnosti. Istina, to pitanje se može postaviti i kao globalno pitanje na fonu teorijsko-filozofskog i kritičkog mišljenja, ali ono više opstaje kao akademsko i filozofsko pitanje koje mnogo ne dotiče savremenu umetničku praksu.

Uvidom u reakcije na najavljenu izložbu (npr. tekstovi Slobodana Samardžića i Sretena Petrovića, univerzitetskih profesora, uz to, u prvom slučaju političara, u drugom estetičara) mogu se donekle sagledati aspekti neprihvatanja ili nerazumevanja njenog rada ili još preciznije njegovog značenja. Međutim, da bi se sagledao ukupni odnos, potrebno je navesti i neke ljude iz same branše, npr. kritički stav Zorana Pavlovića, slikara, istoričara umetnosti i vrsnog teoretičara čije se mišljenje i te kako mora uzeti relevantnim kao i stavove Đorđa Kadijevića, koji je izneo neke opšte poglede na umetnost, tzv. Druge linije. Kadijević konstatuje: „Danas se, u ime slobode i prava jednakog za sve, posezanje za umetnošću svih onih kojima se to prohte, blagonaklono toleriše, a to nije nimalo pravičnije.

Takva tolerancija je uzrokovala pojavu paraumetničkog aktivizma kao kulturnog fenomena, nepoznatog u prošlim vremenima. Veština simulacije umetničkog stvaranja, od strane onih koji genetski ne pripadaju rodu autentičnih stvaralaca, vremenom je toliko usavršena da se teško uočava. Takav simulakrum poprimio je takve razmere da se već smatra normalnom pojavom na svetskoj umetničkoj sceni.“ U lokalnoj sredini stavovi prof. Samardžića, profesora i političara, takođe imaju smisla.

On ukazuje na reklamnu agresivnost koja o pomenutoj izložbi govori kao „čudu neviđenom“. Samardžić konstatuje: „Još jednom sam se stužio nad činjenicom koliko je Srbija jadna zemlja.

Ona je sada, između ostalog, izložena i jednom kvaziumetničkom materijalu koji, jednom davno, pre gotovo četrdeset godina ovde nije mogao da se nametne… Ovako nešto što će se dogoditi u jednoj nacionalnoj ustanovi od posebnog značaja može biti samo državni projekat. Tako ćemo valjda postati srećni u svojoj nesreći. Propaganda koja zaglušujuće prethodi ovom istorijskom događaju užasno podseća na našu svakodnevicu zatrpanu zvaničnom propagandom istorijskih dostignuća naše mudre političke klase…“

Premda se izložba Marine Abramović može, ali i ne mora dovoditi u konceptualnu vezu sa politikom, utisak je da se kontekstualno teško može odvojiti od nje. Ovo nas vraća pitanju – šta je umetnost? Savremeni teoretičari daju odgovor – „sve i ništa“. U konkretnom slučaju stvarnost, inače vrlo bogata kontekstima, koje su deo i izložba i politički proces i kritički osvrti čine svojevrsnu umetnost koja je takođe – politička umetnost. Stoga je samo prisustvo Marine Abramović performans po sebi i deo ukupnog (političkog) performansa same stvarnosti. Ono što ostaje nejasno sa početka ovog teksta jeste ko je koga ovde ubio ili pojeo, zavičaj umetnika ili umetnik svoj zavičaj? Prateći tok Marinine umetnosti čini mi se da je njen jedini istinski zavičaj bio ambijent komunizma iz kog je potekla i pobegla.

Kako je postala ono što jeste u svetu kapitalističkog ambijenta njen povratak u društvo tranzicije koja se odužila u Srbiji, čini se kao da je njen povratak u prostore zavičajnosti tu da potvrdi onaj poslednji hropac umirućeg društva i da je Marina ta koja je na kraju odnela svoju ličnu pobedu kojoj je podredila sav svoj umetnički rad.

Biće da je u pravu Jost Smirs, koji konstatuje da korporacijska kultura voli da eksploatiše polje nasilja. A koliko je komunizam bio to polje nasilja, Marina je dosledno i istrajno pokazala svojim radom. Šteta što nasilja nije nestalo njenim dolaskom u zavičaj. NJegova priroda je takva da čeka neke druge alternativne umetnike budući da je tradicionalna umetnost, iako ukazuje na to, nesposobna da odgovori na njega.

Autor je akademski slikar iz Novog Pazara