Medicina nije nauka

U samom početku njegovi komentari, odnosno kritike nekompetentosti članova i rada kriznog štaba – iz koga je on kao iskusan epidemiolog bio neopravdano izostavljen – bili su veoma korisni.

Međutim, vremenom su ti članci počeli da liče jedan na drugog da bi na kraju, po mom mišljenju, zbog prečestog javljanja, prešli granicu dobrog ukusa.

Možda profesor i nije toliko kriv, jer nije mogao da odoli sirenskom zovu novina i televizije koje uvek treba da popune prostor.

Međutim, u najnovijem članku pod naslovom „Kako je nauka pomogla struci“ (Danas, 21. 12. 2020) prof. Radovanović potpuno menja temu.

Radi se, po meni, o dosta nejasnom i netačnom objašnjavanju razlike između fundamentalne, naučne i primenjene medicine.

Preciznije, o razlici između akademske, fundamentalne epidemiologije i primenjene, terenske epidemiologije, pri čemu se on radije, kako navodi, opredeljivao za „čistu“ nauku.

Pogledao sam spisak radova prof. Radovanovića i nisam našao ni na jedan rad koji bi se mogao, striktno govoreći, nazvati naučnim.

Žao mi je što moram da kažem da sam naišao i na radove – koje za sada ne bih spominjao – ispod kojih jedan profesor univerziteta ne bi trebalo da se potpiše.

U tom članku, a na na temu brzog definisanja virusa SARS-Cov-2 (uzročnika bolesti kovid 19) profesor kaže: „tako brz prodor u nepoznato, bez presedana u istoriji medicine, počivao je na medicini zasnovanoj na dokazima“.

Kakav presedan u istoriji medicine, kakvi dokazi, koja medicina?

Profesore, prisvajate tuđe.

Sekvenciranje RNK uradili su molekularni biolozi jos pre dvadeset godina.

Za sekvenciranje genoma ovog virusa od 30.000 nukleotida danas nije potrebno više od par sati.

Isto tako, ceo mehanizam ekspresije virusnog genoma je čisto molekulano biološki problem, koji tvrd vam stojim, 99% lekara ne razume.

Genetika lambda faga (bakterijski virus) koji parazitira na bakteriji Escherichia coli je potpuno urađen početkom sedamdesetih godina, pre pedeset godina.

Genetika lambda faga je neuporedivo kompleksnija od iste virusa SARS-Cov-2 (možete je naći u svakom uđbeniku molekulane biologije) i ko je poznaje može vrlo lako da razume svaki virus.

Iz genetike E. coli i lambda faga su, pored mnogih saznanja o biologiji ćelije, izašle i dve revolucionarne tehnike, tehnologija rekombinantne DNK (genetičko inženjerstvo) i CRISPERS, tehnologija intervencije na humanom hromozomu, o kojima ovise svi budući prodori u medicini.

CRISPERS je metoda kojom ce biti izlečene bolesti kao što su beta talasemija, bolest srpastih ćelija i mnoge druge nasledne bolesti.

Primena ove metode samo što nije počela.

Bez genetičkog inženjerstva koje je počelo da se primenjuje na višim organizmima krajem sedamdesetih godina – kloniranje humanog gena za insulin u E. coli koja ga je proizvodila u velikim količinama, sto je rešilo problem lečenja dijabetesa – biologija viših organizama bi još uvek bila u kamenom dobu.

Medicina, te shodno tome ni epidemiologija, nije nauka ni po kojim standardima kojima se definiše nauka.

Medicina je izuzetno važna struka, praksa ili  primenjena nauka, u najboljem slučaju „meka nauka“, koja stoji na tri fundamentalne nauke.

Fizici („pacemaker“, „magnetic resonance“ , „pet scan“, „ct scan“, veštački materijali, etc.) i molekularnoj biologiji i hemiji (otkriće DNK kao genetičkog materiala, dešifrovanje genetičkog koda, razumevanje bakterijskih rezistencuja na antibiotike, regulacije ekspresije gena, sekvenciranje DNK i RNK, molekularne genetike maligne ćelije, procesa starenja, studiranje izuzetno kompleksnog mehanizma diferencijacije oplođene jajne ćelije u organizam, tj. u čoveka od deset hiljada milijardi raznih ćelija u raznim tkivima, dublje razumevanje imunološkog sistema i najzad, pored mnogih ostalih, već spomenuto genetičko inženjerstvo i CRISPERS metoda).

Za ova otkrića dodeljena je gomila Nobelovih nagrada ZA MEDICINU, pri čemu su svi dobitnici od reda bili molekularni biolozi.

Sasvim razumljivo, u 19. veku Alfered Nobel nije mogao da pretpostavi pojavu molekularne biologije.

Još jednom, razvoj i primena fundamentalnih nauka fizike, hemije i molekularne biologije predstavljaju osnovu budućih aplikacija u medicinskoj praksi.

Da se ne bi pomislilo da ovo pišem iz neke lične omraze prema lekarima (deda, otac i brat su mi bili lekari), već samo prenosim opšti stav utvrđen od strane ljudi koji se ozbiljno bave sociologijom i filozofijom nauke, evo jednog, a ima ima ih dosta: „Zašto medicina ne može biti nauka“ (R. Munson, Why medicine can not be a science. Journal of Medical Philosophy, May 1981).

Autor je profesor molekularne genetike u penziji