Ministarka zalupila vrata trošne kuće

Stav prema Evropskoj uniji – od ljubavi do rezignacije. Bilo je potrebno da nam jedna francuska ministarka nacrta srpske akcije u EU, pa da se njeni domaći fanovi uvere da od članstva nema ništa. Takav hladan tuš ostavio je Vesnu Pešić rezigniranu: „Za EU zanimljivo je bilo samo Kosovo.“ A za čitaoce je zanimljivo svedočenje autorke o događaju od pre devet godina kada je prethodnik današnje ministarke srpskoj skupštinskoj delegaciji rekao „da od proširenja nema ništa“. Mnogima je u Srbiji to bilo jasno i bez izjave nekog evropskog ministra, ali nije bilo loše da se iz prve ruke obaveste i gorljivi zastupnici srpskih evropskih integracija.

Ali, jedna od njih, Vesna Pešić, ni dan-danas ne razume prave razloge ovakvog istupa pre devet godina. Ako je tačno navela reči tadašnjeg ministra – „proširenja neće biti“, a ne, recimo, „novog pristupanja neće biti“, onda je on mislio na unutrašnji razlog same EU. Ta godina (2010) bila je već treća godina krize u EU i svakom unutar nje bilo je jasno da proširenje nije ozbiljna unutrašnja politička tema sve dok se EU ne reformiše. Kako tada, tako i danas.

Vesna Pešić, međutim, ni onda ni danas uzroke krize EU ne vidi u samom sistemu, nego u zlim političkim silama. Ona kaže: „Ključ za razumevanje ove neuspele priče je zapravo promena stanja u EU, jer su se tamo pojavile autokrate, populisti, nacionalisti, odnosno nestala je proevropska perspektiva.“ Neka sa samo seti da pre devet godina, kada je kriza već ubrzavala tok, niko nije pominjao „autokrate, populiste i nacionaliste“.

Stav prema „Kosovu“. Autorka, u punom skladu sa građanističkom ideologijom, drži da je „Kosovo“ kamen o vratu Srbije u svakom pogledu. U vezi sa stavom o EU, ona i danas tvrdi da „se već uveliko znalo da je uslov svih uslova za članstvo u EU rešenje kosovskog pitanja“. Danas je najobičniji truizam reći: i da je Srbija tada priznala secesiju Kosova, ne bi postala članica EU, jer je osnovni problem u njenoj unutrašnjoj nemogućnosti proširenja.

Bez obzira na proteklo vreme i niz činjenica o prirodi zapadnog prisustva na Kosovu i Metohiji, o karakteru tamošnjeg albanskog režima, o aparthejdu srpskog stanovništva i dr., V. Pešić i dalje priča da je „Srbija postala talac Kosova i ostala sve do nedavno u stanju rastrzanosti između EU i Kosova“. Ona s pravom govori da je kosmetsko pitanje bilo odlučujuće u novijoj reprodukciji vladalačke strukture u Srbiji, ali ne primećuje da je razlog taj što su vlasti od 2008. nadalje prihvatile zapadni okvir i unutrašnje i spoljne politike – biti na putu za EU i za to žrtvovati Kosovo. Isključivo u tom okviru odvijao se domaći politički brlog – ko će se više dopasti zapadnom gazdi, tj. ko će u ime evropskog puta predanije raditi na predaji Kosova i Metohije. Nema sumnje da je u tom ful-kontakt ringu Vučić pobedio Tadića, a potom i Nikolića. Ova činjenica Vesnu Pešić u principu ne uzbuđuje, jer je po njenom ispravnom realističkom razmišljanju Vučić bio perspektivniji za odradi prljavi posao predaje. Za nju je, međutim, problem što do danas on taj posao nije završio: „Posle mnogo posredovanja, izgleda da su razgovori oko Kosova stigli na domak dogovora i razrešenja. A onda se sve to stropoštalo u propalu stvar.“

Stav prema Vučićevoj ličnoj vlasti. Dakle, tek kada je postalo jasno da su stvari oko definitivne predaje stale, Vesna Pešić, ne samo u ovom tekstu nego i realno hronološki, počinje da kritikuje Vučićevu vladavinu. Sa svim što je o tome u tekstu rekla, ne samo da sam saglasan nego sam i mnogo puta javno govorio i pisao. Samo što ja, i ne samo ja, nisam čekao da Vučić obavi, tj. ne obavi, prljavi posao pa da mu sručim istinu o njegovoj vladavini u oči. Nasuprot tome, Vesna Pešić ostaće upamćena po neumerenoj pohvali I. Dačića, tada (2012) predsednika vlade i drugog čoveka vlasti posle prvog potpredsednika vlade, poredeći ga sa Čerčilom. I to baš kada je preleteo od demokrata naprednjacima, zaista po Čerčilovom uzoru. O pravom unutrašnjem gospodaru Srbije – od 2012. godine na tri različite funkcije – nije se izjašnjavala mada su činjenice njegove strahovlade bile vidljive od samog početka.

Ako joj je za utehu, mogu joj garantovati da će Vučić završiti svoju obavezu prema Zapadu. Nije on kriv za zastoj nego Haradinajeva megalomanija. Pa valjda Vesna Pešić ima dovoljno poverenja u snagu Amerike da ubedi Haradinaja ili da ga ukloni sa puta. Ona će se u SAD razočarati tek onda kada vidi da posle obavljenog posla Vučić nikada neće sići s vlasti. Kod Amerikanaca će imati status sličan Milu Đukanoviću. Možda će onda početi da razmišlja o važnosti Kosova i Metohije za demokratiju i vladavinu prava u Srbiji.

Fiksacija za ustavotvornu skupštinu kao nultu tačku „prave Srbije“. Za autorku, ovo je politički cilj i smisao sadašnjeg građanskog protesta. Kad već „moramo da se izborimo sami“ (tj. bez direktne pomoći Zapada), onda, brate, „po prvi put u našoj istoriji da dobijemo pravi ustav“.

Ideje o „poslednjoj bici“ i „novom početku“ podsećaju na mnoge današnje kvazireligijske konstrukcije. Između rđave prošlosti i svetle budućnosti stoji tanka crvena linija kreacionističke odluke, kao kada je Bog prvog dana odvojio tamu od svetlosti. Ko zna zašto je politički praktična Vesna Pešić zašla u ove vode. Ali, ipak, treba reći: najbolji ustavi su politički kompromisni dokumenti, ne samo između trenutnih političkih snaga, nego i između različitih, a društveno relevantnih, strateških vizija. Postojeći ustav, uz sve njegove tehničke slabosti, jeste jedan takav dokument, usvojen na apsolutno legitiman način. Vesna Pešić žali za propuštenim revolucionarnim momentom posle 5. oktobra. Ko zna zašto je ovako dobro ispalo.

Autor je profesor FPN i predsednik Državotvornog pokreta Srbije