B. Klanšček skrušeno nagoveštava na početku svog članka: „Spreman sam još jednom, po ko zna koji put, da zbog svog teksta podnesem uvrede tipa sendvičar, bot, plaćenik…“.
Ostaje zato nejasno koji ga mračni poriv tera da, uprkos samouvidu, izmišljotinama svesno izlaže sebe preziru časnog dela javnosti. Da li je reč o mazohizmu, poslovnom aranžmanu ili nečem trećem?
Kolosalne razmere Klanščekovog iskrivljavanja činjenica ne mogu da se objasne njegovim skučenim saznajnim mogućnostima, pa čak ni zluradošću džangrizavog osobenjaka, već najpre obavljanjem jednog u pristojnom svetu prezrenog zadatka.
Jasno je da to obilje iznetih neistina treba da provocira odgovor, te da se potom ubaci neki Klanščekov pajtaš, kako bi se antiekološkom mahinacijom – mućenjem vode i zagađenjem atmosfere – postigao cilj.
Svesno ulećem u tu klopku kako bih „naivnom“ Klanščeku otkrio da jedinog organizatora Ekološkog ustanka predstavlja više desetina lokalnih ekoloških grupacija na čelu sa pokretom Odbranimo reke Stare planine i njegovim najagilnijim predstavnikom Aleksandrom Jovanovićem Ćutom.
Oni nisu zaslužili da budu preĆUTAni. Da li je Klanščeka bar malo sramota što se pravi da ne zna tu opšte poznatu činjenicu?
On je sebi priredio srozavanje svojevrsnim moralnim lupingom kako bi ustvrdio da je Ekološki ustanak – „stranački skup“.
Time je ponizio hiljade ekoloških aktivista okupljenih o svom trošku iz cele Srbije.
Uvredio je i dvocifren broj govornika – vrhunskih književnika, estradnih umetnika, naučnika, nevoljom pritisnutih gorštaka i drugih društveno odgovornih pojedinaca – bez mrlje u svojim karijerama i bez bilo kakvog partijskog zaleđa.
Kako se, onda, odvažio na takav bezobrazluk? Za oko su mu zapali profesorka Univerziteta u Beogradu i sindikalni vođa lekara i farmaceuta.
Proglasio ih je partijskim aktivistima, pa je umislio da će tako diskvalifikovati nekoliko desetina poslenika na bini i oko 10.000 učesnika.
Gde je tu podvala?
Prvo, čak i da su slovili za neke stranačke funkcionere, njih dvoje svojom malobrojnošću ne bi promenilo karakter onog impresivnog skupa.
Drugo, oboje su članovi Skupštine slobodne Srbije (SSS), dakle udruženja građana, a ne političke stranke.
Za Klanščeka bi bila uvredljiva sumnja da ne razume kapitalnu razliku između ova dva pojma, a svojim člankom je pokazao da je pomno kopao po podacima APR-a (ili mu ih je neko dostavio), kako bi saznao detalje o SSS.
Iz medija, a posebno iz lista Danas, u kojem sarađuje, Klanšček dobro zna (tačnije, pošto nadobudno obrađuje ovu temu, nema prava da ne zna) sledeće: a) ekološki orijentisane grupe, a pominje se da ih je oko 80, organizovale su Ekološki ustanak; b) jedno od udruženja građana i pojedinaca koji su pružili podršku ovoj inicijativi je i SSS; c) SSS okuplja dobronamerne ljude, dokazane u svojim profesijama, od akademika SANU do zemljoradnika u Banatu, voćara u Podrinju i stočara na jugu Srbije; d) velika većina tih rodoljubivih i demokratski orijentisanih pojedinaca nema političke ambicije – groteskno bi, recimo, bilo da ovaj autor u svojoj 9. deceniji mašta o poslaničkom mandatu, a nerazumno da se svetski priznati karikaturista Duško Petričić odrekne svog ubojitog pera; e) velika sreća za sve nas bi bila, osim možda za ljude Klanščekovog kova, da vrhunske pravnice Vida Petrović Škero i Vesna Rakić Vodinelič ili čuveni akademik Dušan Teodorović pristanu da se uključe u politički život.
Klanščekovo pitanje: „Zašto ste ćutali 15 godina?“ podseća na istovetan prekor žrtvama silovanja.
On sa dozom cinične velikodušnosti dopušta borcima za životnu sredinu da se oglašavaju, ali im to pravo ograničava na borbu protiv pušenja.
Uz druge apsurde, recimo da je pasivno pušenje opasnije od aktivnog, on „lukavo“ insinuira da se tema pušenja izbegava „jer se time ne ruši vlast, s obzirom da u Srbiji ima oko 37 odsto pušača“.
Naslućuje li zašto onda opozicija ne vidi dobitničku kombinaciju sa onih 63 odsto nepušača?
Ovaj podrivač borbe za zdraviju životnu sredinu tvrdi da je „skup bio opozicioni i u funkciji predizborne kampanje opozicije“ zato što se nije protestovalo za vreme prethodnih vlasti.
Pravi se da ne razume da je jedno kada se donese neki zakon ili da dozvola za geološka istraživanja, a sasvim drugo kada sela ostanu bez vode provučene kroz cevi ili kada seljaka ucenjuju da odmah proda imanje, jer će sledeća ponuda biti mnogo nepovoljnija.
Tačno je da nije „Vučić izgradio termoelektrane i uveo ugalj u upotrebu“, ali nikad ranije gradovi u Srbiji nisu bili u vrhu najzagađenijih lokacija na planeti. Građani znaju da glavni krivci nisu ni automobili, ni navodni porast standarda, jer da je to istina Šveđanima više ne bi pomagale ni gas maske. Pravo pitanje je kakav se sve domaći i strani (!) otpad spaljuje danas po Srbiji.
Autor je koordinator za zdravstvo Skupštine slobodne Srbije
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.