Mrzilačka opsednutost Titom

Pođimo od naslova. Kad je Tito posetio Jasenovac (1945 i 1975), to više nije bio „ustaški logor“ već njegovi ostaci (1945), odnosno Memorijalni centar (1975). To što posete nisu bile medijski zabeležene ne znači da su bile „tajne“ i da je Tito tamo otišao „inkognito“. Otišao je bez pompe, sa svojim partijskim drugovima, poklonio se senima SVIH žrtava. Objašnjeno je zbog čega se nije želela medijska pažnja. Da je CK SK Hrvatske znao da će pedesetak godina kasnije neko tu činjenicu upotrebiti za svoje ideološko-političke i istorijsko-revizionističke ciljeve, verovatno da bi doneo drugačiju odluku. Lično mislim da je odluka da se izbegnu mediji te 1975. godine bila pogrešna. Jer CK SK Hrvatske i hrvatski narod se nisu imali ničeg ni bojati ni stideti. Izrodi hrvatskog naroda (ustaše) kao i srpskog uostalom (četnici) bili su i vojnički i moralno poraženi upravo zahvaljujući Narodnooslobodilačkoj borbi srpskog, hrvatskog i svih drugih naroda Jugoslavije.

Akademski je neprihvatljiv Sotirovićev zaključak o dvema Titovim posetama Jasenovcu, kako se „ubice uglavnom vraćaju na mesto zločina. I to uglavnom inkognito“. Zaista žalosno i ružno, nedostojno komentara!

Ali g. Sotirović širi temu pa govori o tome da je Tito „ne samo skrivao pravu istinu o suštini jasenovačkog i drugih stratišta u NDH, već je o Jasenovcu svesno i sa predumišljanjem lagao još za vreme Drugog svetskog rata“. Titova depeša Staljinu od 23. avgusta 1941. iz koje se, kako veli g. Sotirović, „vidi da je Tito obavešten o stratištima u NDH, ali se ne spominje Jasenovac i genocid nad Srbima“, za Sotirovića je dokaz da je Tito „sakrio istinu“ o tom logoru! Egzekucije Srba, Jevreja, Roma i Hrvata komunista i ostalih protivnika ustaške vlasti u sistemu logora Jasenovac, tada su tek počele, o njima se još uvek relativno malo znalo u javnosti kako u samoj NDH tako i van nje. Tito i Vrhovni štab su izveštavali o njima tada poznatim stratištima, o klanjima ustaša po srpskim selima u Lici, Baniji i Kordunu, što je i dovelo do ustanka krajem jula te 1941. godine. Šuškalo se u narodu da se u Jasenovcu odnosno tačnije u Gradini vrše bestijalna ubistva logoraša uglavnom Srba, ali i Jevreja, nešto manje Roma, ali su ustaške vlasti to uporno negirale. Tek kad su leševi žrtava zaplivali Savom, istina se nije mogla sakriti. Tada je kao što i sam g. Sotirović navodi, Tito poslao Staljinu depešu (4. aprila 1942. godine), u kojoj ističe Jasenovac kao istrebljivački, najstrašniji koncentracioni logor. Ako je Tito Jasenovac nazvao najstrašnijim koncentracionim logorom u NDH u rano proleće 1942, zar to već nije dokaz da nije skrivao ustaške zločine? Naprotiv, o njima je javno izvestio Staljina, a preko Moskve o tome su svakako bili obavešteni i angloamerički saveznici. Gde tu ima elemenata bilo kakvog „skrivanja i laganja sa predumišljajem“? Moralo je, dakle, da prođe vreme da se saznaju prave razmere zločina u Jasenovcu pre svega prema Srbima, ali i prema drugim narodima Jevrejima, Romima i Hrvatima. Bez takvog saznanja, svaka depeša bilo Moskvi, bilo domaćoj javnosti preko biltena Vrhovnog štaba bila bi ne samo neozbiljna već i opasna u ratnoj situaciji bremenitoj pored mnogih nevolja još i međunacionalnom mržnjom, i imala posledice kao što ima posledice dolivanje ulja na vatru. Zato tek kada su se od strane ono malo odbeglih logoraša saznale mnoge činjenice o užasnim zločinima ustaša u Jasenovcu, Vrhovni štab preko svojih biltena upoznaje javnost o strahotama ovog logora smrti.

Najneverovatnije Sotirovićevo tvrđenje jeste to da su bitka na Kozari i njene posledice „bitna epizoda iz istorije odnosa partizana prema Jasenovcu“. On misli „antisrpskog“. Kao da je Sotiroviću i njegovim istomišljenicima „krivo“ što su partizanske jedinice tokom proleća 1942. godine oslobodile veći deo zapadne Bosne, Prijedor, Drvar, Petrovac, Glamoč, i formirale veliku slobodnu teritoriju koja se prostirala od reke Save do planina Grmeč i Kozare! Tu je formirana Prva krajiška brigada. Odmah je organizovan i normalizovan život ljudi koliko se moglo u datim uslovima. Ali već sredinom juna počela je Treća neprijateljska ofanziva. Oko 20.000 nemačkih, 11.000 ustaških i domobranskih snaga kao i 2.000 četnika Uroša Drenovića združeno su krenuli u napad na oslobođenu teritoriju. Višestruko slabije partizanske snage su u jednom trenutku probile neprijateljski obruč i spasile oko 10.000 srpskih civila, staraca, žena i dece, koji su bili u zbegu, međutim jake nemačko-ustaško-domobranske snage uspele su da već narednog dana ponovo zatvore obruč. Uprkos herojskom otporu partizana, početkom jula počelo je neprijateljsko čišćenje Kozare i Potkozarja. Tada je na licu mesta stradao veliki broj ljudi, kao i veliki broj dece, uglavnom srpske nacionalnosti, a mnogi su uhapšeni, i odvedeni u Jasenovac i druge logore gde su likvidirani. I kozaračka deca, dakako, o čemu je snimljeno više filmova nakon rata, npr. potresni film Kozara iz 1962. godine. A gospodin Sotirović se najozbiljnije (?!) pita kako to da par hiljada partizana relativno slabo naoružanih nije moglo da pobedi združenu armadu od skoro 35.000 Nemaca, ustaša, domobrana i Drenovićevih četnika, opremljenu brojnim topovima i tenkovima?!

Da dodatak tom pitanju bude groteskniji, g. Sotirović u celu kozaračku priču i navodnu Titovu krivicu za „srpsku pogibelj“ uvodi i Kurta Valdhajma (?!!), nekadašnjeg austrijskog ministra spoljnih poslova, docnijeg generalnog sekretara Ujedinjenih nacija i na kraju karijere i predsednika Republike Austrije. Valdhajm je, da podsetim mlađe čitaoce, bio ugledni političar i diplomata, a kao generalni sekretar UN dobio je i Nobelovu nagradu za mir. Tek će pod kraj njegovog života izaći na videlo da je u mladosti bio pripadnik nemačkog Vermahta i da je kao mobilisani vojnik učestvovao u ratu u Bosni. Bila je to svetska senzacija. On je to priznao, ali je negirao da je učestvovao u bilo kakvim zločinima. Ipak, ostala je mrlja na njegovoj do tada briljantnoj diplomatskoj karijeri. Da li je bio i na Kozari kako tvrdi Sotirović – ne znamo, jer Sotirović nam nije pružio dokaze za tu svoju tvrdnju. Ali zato Titu zamera što je, pod jedan, 1968. godine primio genseka OUN Kurta Valdhajma u Beogradu i što ga je, pod dva, odlikovao Ordenom jugoslovenske zastave sa lentom. Te dve činjenice Sotirović navodi kao tobože još jedan dokaz Titovog „antisrpstva“!!! Ovde treba g. istoričaru objasniti dve proste stvari: prvo, u vreme kada je dr Valdhajm posetio Beograd, nikome u svetu, pa ni Titu, nije bilo poznato da je Valdhajm bio u nemačkom Vermahtu, i drugo, odlikovanje Ordenom jugoslovenske zastave sa lentom je protokolarno odlikovanje koje dobijaju svi šefovi država ili vlada kao i najviši predstavnici OUN prilikom posetâ Beogradu.

Ali Sotirović nastavlja sa „Titovim gresima“. Pozivajući se na knjigu Veljka Đurića, „Prilozi za biografiju biskupa đakovačkog“ iz 2003, on Titu spočitava što je odlikovao bivšeg đakovačkog biskupa Antuna Akšamovića, maja 1959. godine! (Pri tom ispušta iz vida činjenicu da je istog biskupa svojevremeno odlikovao ordenom Sv. Save trećeg stepena i kralj Aleksandar Karađorđević, sa kojim je biskup pre rata održavao prijateljske odnose.)

Ko je bio biskup Antun Akšamović? Akšamović (1875-1959) je bio jedan od retkih hrvatskih biskupa koji je još 1942. godine izrazio svoje neslaganje sa ustaškim režimom Ante Pavelića, pa je od Sv. stolice zatražio da bude razrešen biskupske dužnosti. Neki tvrde da ga je sama Sveta stolica razrešila zbog finansijskih pronevera u biskupiji koje su izvršili ljudi od biskupovog poverenja. Bilo kako bilo, on je u pogledu NDH zadržao negativan stav i javno pozdravio ulazak partizanske vojske u Đakovo. U razgovoru sa župnikom iz sremskog sela Golubinci, Petrom Masnićem, koji je kasnije objavljen i u listu Slobodna Vojvodina, Akšamović ulazak partizana u grad Đakovo opisuje kao „historijski dan“ kada su se svi uverili „kako su izmišljene svakovrsne strahovite laži koje je o našoj herojskoj vojsci i njenom rukovodstvu širio okupator putem radija i tiska“. Osvrćući se na susret Tita i Bakarića s predstavnicima Katoličke crkve iz Zagrebačke nadbiskupije početkom juna 1945. godine, Akšamović ističe: „Kako je maršal Tito narode Jugoslavije vodio u borbi za slobodu tako nam je živa želja da naše narode mudro vodi u izgradnji i obnovi naše opustošene zemlje u duhu bratstva i jedinstva naših naroda. U tome visokom državničkom poslu naše svećenstvo i vjernici naše biskupije će ga savjesno pomagati i na tom putu slijediti.“ (Nadbiskupski arhiv u Đakovu, Akšamovićev prezidijal, 30/1945).

Zaključak: pominjati biskupa Akšamovića kao argument navodnog Titovog „srbomrštva“ je u najmanju ruku kontraproduktivno za onog ko iznosi takve tvrdnje.

Dalje, Sotirović pita zašto partizani nisu još u toku rata oslobodili Jasenovac i navodi kako se logor nalazio „na teritoriji koja je smatrana partizanskom, a ne četničkom“. Navodi kako je u maju 1942. godine Drugi krajiški partizanski odred imao 3.500 boraca, a Jasenovac je čuvalo samo 1.500 ustaša pa je logor „lako bilo osvojiti“.

Bilo je razmišljanja na tu temu, ali je takva intervencija nakon ozbiljnijeg vojnostrategijskog promišljanja odbačena jer je utvrđeno da se logor nikako ne bi mogao zauzeti, a stradalo bi isuviše mnogo ljudi, ne samo boraca, nego i logoraša u znak ustaške odmazde. Logor Jasenovac je, naime, bio uokviren sa tri strane jakom žicom u obliku iskošenog ćiriličnog slova P, sa jakim i dobro naoružanim stražarskim mestima, a četvrtu stranu je činila reka Sava i okolni muljeviti rit odakle se nije moglo ni prići, a kamoli vojno delovati. (videti priloženi tlocrt Jasenovca). Put Zagreb – Jasenovac, kao i pruga, u to vreme su bili dobro čuvani i za manje od sata nove ustaške jedinice bi mogle pripomoći onim 1.500 ustaša koji su logor čuvali. Isto tako lako su se mogle u eventualnu borbu uključiti i nemačke snage koje bi general Liters lako mogao da na molbu ustaške vlade pošalje kao pomoć ustaško-domobranskim snagama. Ni Druga krajiška, ni bilo koja druga partizanska jedinica, nikako ne bi mogla da pruži ozbiljniji otpor ustaško-domobranskim snagama koje bi svakako odbranile logor, a potom sigurno pobile na stotine logoraša za samo dan-dva u znak osvete. Prema svedočenju dr Ante Cilige, Hrvata, bivšeg komuniste, potom velikog protivnika komunizma, koji je zbog svojih ranijih „komunističkih greha“ proveo celu 1942. godinu upravo u Jasenovcu, za samo jedno bekstvo iz logora ustaše bi iste večeri za primer streljale deset logoraša uglavnom onih iz tzv. barake 3C, koja je bila poznata kao baraka smrti. Zato se odustalo, a ne iz „antisrpskih razloga“. Kakav bi tek strašan pokolj Srba logoraša od strane ustaša nastao da su se partizani odlučili da napadnu logor! Šta li bi tek onda pisali današnji revizionistički nastrojeni novoistoričari?

Sotirović se osvrće i na tobože neobjektivno pisanje i navodno „skrivanje sitine“ o Jasenovcu u istoriografiji Titove Jugoslavije. Veli on, citiram: „Kad se rat završio, komunistima je što se tiče Jasenovca najbitnija briga bila da unište dokaze ustaških zločina genocida.“ Ovakva proizvoljna i sramna tvrdnja teško da priliči jednom naučniku kome je stvarno stalo do istine. Govoreći kako je Tito tobože davao smernice istoričarima da pišu „ustaše, a ne Hrvati i Muslimani“ Sotirović je iskazao svoj šovenski odnos prema pripadnicima ova dva naroda, ne razdvajajući žito (narodi) od kukolja (izrodi narodni). Podsećam g. Sotirovića da je već 1946. godine objavljena knjiga Zemaljske komisije Hrvatske za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača pod naslovom „Zločini u logoru Jasenovac“. U njoj se nedvosmisleno pominje da su Srbi kao žrtve bili u većini, iako naravno ukupan broj žrtava nije mogao biti utvrđen kao što to uostalom nije ni do danas. Da li bi se takav izveštaj mogao pojaviti u režimu u kojem šef toga režima skriva tragove zločina ustaša?

Sotirović kaže da je Jasenovac najveće stratište srpskog naroda. Da, ali nikada ne treba da zaboravimo da je Jasenovac bio i užasno stratište drugih naroda, kao i svih onih ljudi koji su se opirali Pavelićevom režimu. Isticanjem samo naših, srpskih žrtava, makar i najvećih u broju, kao i tvrdnjama da je taj logor nastao „isključivo radi uništenja Srba“ (što istorijski nije tačno, jer su Srbe ustaše ubijale i drugde, palili im kuće i čitava sela sl.) šaljemo drugima pa i celom svetu poruku da – makar i nesvesno – marginalizujemo sve ostale jasenovačke žrtve: jevrejske, romske, hrvatske, antifašističke… To nije dobra poruka, to je pogrešan put koji vodi nerazumevanju, ponovnom raspaljivanju nacionalnih strasti kao devedesetih godina i, posledično, konfliktinim situacijama i otvorenim sukobima. To se mora izbeći. A izbeći će se samo istorijskom istinom, a ne naknadnim zloćudnim nacionalno-ideološkim i propagandnim konstrukcijama.

Sapienti sat!

Autor je magistar nauka i član Predsedništva Saveza antifašista Srbije