Mržnja zna da košta

Međutim, umesto da se bavi problemima građana i svojim predlozima, Dveri su otkrile EuroPride 2022, koji je inače bio najavljen i promovisan još od 2019. godine. Iako ostaje nejasno „zašto baš sada?“, najveći javni skup LGBT zajednice u Evropi, za ovu partiju je zgodan da podseti javnost na tri stuba svoje politike – homofobiju, ksenofobiju i eurofobiju.

Iako su se ranije mudro držali principa da ne pozivaju na nasilje i da izbegavaju govor mržnje, ovoga puta tu granicu počinju da prelaze.

U svojim izjavama i saopštenjima iz kojih bi se moglo zaključiti da će svi problemi u Srbiji biti rešeni ako se zabrani EuroPride, a da je u stvari uzrok problema javni skup – Beograd Prajd.

Nadalje, oni optužuju LGBT zajednicu za finansijske, zdravstvene i bezbednosne probleme, što počinje da na optužbe sa kojima su suočavali Jevreji pre Drugog svetskog rata. Sve u svemu, oni otvoreno ignorišu činjenicu da je govor mržnje jasno definisan kao „izražavanje informacija, ideja i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija ili mržnja…“ (citat iz Zakona o zabrani diskriminacije).

U „Reagovanju“ internacionalnog sekretara SPD-a imamo priliku da ponovo čitamo o „narušavanju tradicionalno-kulturne narodne zajednice“, „neosetljivosti za narod“ i o „sprovođenju agende“, ali i da spoznamo nove fraze poput „džender komesara“ i liberalne žandarmerije“.

Na ovaj deo reagovanja se ne može odgovoriti jer ne sadrži činjenice niti konkretna pitanja, ali pred kraj autor postavlja jedino konkretno i zaista relevantno pitanje „Koliko miliona evra građane Srbije košta EuroPride“?

Odgovor na ovo pitanje je bio i ostao isti od početaka Beograd Prajda.

Građane Beograda i Srbije, regularni Prajd i EuroPride ne košta ništa budući da nema direktne finansijske pomoći države ili grada koja je fokusirana na ovu manifestaciju.

Da budem precizan – pomoć, koordinacija i saradnja postoji kao i kod svakog većeg događaja u Beogradu.

Sav novac na koji impliciraju Dveri, a koji se tiče dodatnog angažovanja policije, dodatnog angažovanja gradskih službi, blokade saobraćaja itd. postoji zbog onih koji koriste nasilje kao metod kršenja ljudskih prava jednog dela građana Srbije.

Upravo zbog njih, a ne zbog ljudi koji su se mirno okupili (a među njima je uvek dosta onih koji nisu iz LGBT zajednice) postoje dodatni troškovi.

Poređenja radi, dodatnog angažovanja policije ili gradskih službi gotovo i da nema u zemljama Zapada, a za razliku od Srbije, tamo država i grad obilato podržavaju prajdove i veoma su srećni zbog prihoda i vidljivosti koje će imati tokom EuroPride i WorldPride.

U tim zemljama, ideja nasilja i diskriminacije je nešto na šta sistem reaguje potpuno efikasno.

Budući da Dveri šire govor mržnje i inspirišu one koji bi eventualno činili nasilje, dolazimo do paradoksalnog zaključka – svojim delovanjem, inspirišući moguće huligane, Dveri povećavaju dodatne troškove potrebne da bi se potpuno obezbedio jedan mirni javni skup. Mržnja košta.

Autor je koordinator Evroprajda u Beogradu

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.