Na nebu zvezde, a u nama moral

U ovom postupku na optuženičkoj klupi pred ovim sudom i pred građanima ove zemlje ne nalaze se samo ovde okrivljeni. Na optuženičkoj klupi je i sam bivši režim Slobodana Miloševića. Naime, kao jedini poverenik nacionalnih interesa, namesnik Nacije Slobodan Milošević imao je pravno neograničenu vlast iz koje je proizilazila potpuno neograničena i visoko personalizovana dominacija.

U takvom konceptu vladanja svaki oblik institucionalizovanja politike je nestajao i na njegovo mesto je stupala privatizovana državna dominacija.

Režim je uspostavio više strukturnih nivoa: takozvane dvorske intelektualce, ekonomsku mafiju, tajnu i drugu policiju, vojsku, vladajuće partije, a sve to sa Slobodanom Miloševićem i njegovom suprugom Mirjanom Marković kao centrom mreže i personifikacijom tog sistema (…)

Ovom dokazanom optužnicom objašnjena je prava priroda načina vladanja i shvatanja vlasti i posebno dokazano je da je ta vlast oličena u njenim najznačajnijim predstavnicima bila spremna i rešavala svoje političke interese ubijanjem političkih protivnika. I zato pucnji u Ivana Stambolića i Vuka Draškovića su pucnji u pravo na drugačije mišljenje, dakle, na sve one koji drugačije misle. Ko im je dao pravo da odlučuju o tome ko će živeti a ko ne?

Ova optužnica nije politička optužnica. To i što je ona protiv okrivljenih Slobodana Miloševića, Radomira Markovića, Milorada Ulemeka, Nebojše Pavkovića i drugih ne daje joj politički tretman, ali ona je, ponavljam, dokazana optužnica protiv samog vrha ranijeg državnog režima.

Sve ovo, celokupan krivični postupak i presuda koja će se doneti, imaju pravno istorijski značaj, da se nikada ne ponovi u ovoj zemlji prilika da ovakve osobe poput optuženih budu na funkcijama sa kojih se upravlja državom.

Nema goreg zločina od ovoga, da onaj ko je zadužen da čuva narod i državu, da on odlučuje o životu i smrti građana (…)

Naravno da je organizator svih organizatora bio Slobodan Milošević, ali ovde se sudi onom delu organizacije koji je namenjen za ubistva, organizatoru grupe za ubistva. Nije slučajno što je na to mesto doveden svršeni đak srednje muzičke škole kome je hobi automehaničarski zanat koji je posle obijanja prodavnice pobegao u inostranstvo i posle dve godine lutanja završio u Legiji stranaca. Tamo ste uspešni ako vas ništa ne dotiče. Tamo ubistvo nije zločin. Tamo je ubistvo izvršenje zadatka.

Nije slučajno ni da je na čelo službe Državne bezbednosti doveden čovek koji pre toga u toj službi nije proveo ni jedan jedini sekund. Sada, na kraju ovog postupka mi je, videvši o kakvom se čoveku radi, potpuno jasno zašto je on, okrivljeni Radomir Marković, na to pristao.

Pošto nisu dorasli mestu na kome su se nalazili, onda je bilo lako njima manipulisati, onda je lako izdavati naređenja, ma kakva ona bila. Okrivljeni se predstavljaju kao hrabri, zaštitnici srpstva, čuvari nejači, pa gde je ta hrabrost bila kada je trebalo odupreti se takvom režimu. To bi bila hrabrost a nije hrabrost otimati mirne prolaznike, vezivati ih lisicama, stavljati u kombi, obmotavati selotejp trakom, držati ih pet minuta pored rake koju kopate i pucati s leđa u potiljak i sve to da bi se dodvorili vođi. To nikada i nigde nije bila hrabrost.

Zbog toga svrha ovog postupka je ne samo kažnjavanje počinilaca zločina, već vraćanje vere u pravdu i civilizacijske vrednosti.

Ovaj proces sa velikom pažnjom prate ljudi koji žive u Srbiji, desetine hiljada mladih koji su zahvaljujući takvom režimu otišli iz Srbije i žive u nadi da će se saznati istina i u ovoj zemlji zavladati pravda, da ih više neće biti sramota da kažu odakle su (…)

Ako je neko od okrivljenih rešio da se oslobodi osećaja krivice, sada je prilika. Radi se o ljudskoj, o etičkoj kategoriji. To nam uostalom i Kant saopštava. Na nebu zvezde a u nama moral. Po tome se upravljamo, ako tog morala nema, onda ste u društvu Nerona, Ledi Magbet, Geringa.

Sudimo organizaciji za ubijanje, odnosno odredu DB-a namenjenom za likvidacije, ali šta je sa organizacijom ili njenim delovima koji su bili ili su još uvek u ekonomiji, pravosuđu, policiji, medijima, politici i koja u strahu da ne bude otkrivena, podržava odbrane okrivljenih i održava ih u zabludi da će se sve po njih povoljno rešiti. Ništa se neće povoljno rešiti. Naprotiv, biće obeleženi i oni i članovi njihovih porodica za sva vremena. Još jednom ponavljamo, ovo je prilika da okrivljeni sami razreše složenost ovog problema u svoje ime i u ime svojih porodica (…)

U ovom trenutku ni jedna institucija u zemlji ne brani zemlju u toj meri kao što to radi ovaj sud. Vaša odgovornost je utoliko veća ali te odgovornosti se ne treba bojati. Naprotiv, istorija je zabeležila zlo, istorija očekuje odgovor. Odgovor ovog suda treba da bude takav da ne padne pod udar istorije. Sve što nije adekvatan odgovor na zlo režima Slobodana Miloševića, istorija će osuditi.

I na kraju, dozvolite mi da pročitam deo obrazloženja Suda u Jerusalimu prilikom izricanja presude Ajhmanu:

„Pretpostavimo, argumenta radi, da vas je samo zla sreća učinila dobrovoljnim instrumentom u organizovanju ubijanja. Ali, i dalje stoji činjenica da ste izvršavali, dakle, aktivno podržavali, politiku ubijanja. Jer, politika nije dečija igra, u politici su poslušnost i podrška jedno isto. Kao što ste vi i vaše starešine odlučivali o tome ko može a ko ne može da živi na ovom svetu, tako mi smatramo da niko, nijedan pripadnik ljudskog roda, ne može poželeti da deli svet sa vama.“

Smrtna kazna je ukinuta. Ali, i kazna od 40 godina okrivljenima daje pravo na život. Ivanu Stamboliću je to pravo oduzeto.

(5. juli 2005)