Naš Zdravko Šotra i film o jednom kralju

Oduvek je ovaj sjajni režiser nastojao da filmsko ostvarenje oslobodi, ili bar što više udalji od pozorišne i literarne konotacije kao medijum; išao je ka perfekcije vizuelno-zvučnoj interpretaciji teme i ideje, zasnovanih romanom kao predloškom.

Ovde je Draškovićev roman odigrao ulogu sinopsisa po kojem je gospodin Šotra napisao scenario, ugrađujući u njega svoje postulate filmske filozofije i ograde istorijskog konteksta.

Zdravko Šotra je jedan od one vrste režisera, kojima je, možda, dovoljna samo ideja da bi fabulirao neku temu budućeg filma.

Džon Ford je na taj način realizovao svoj najbolji film – „Moja draga Klementina“.

I Dejvid Lin je svoj sjajni film „Kratak susret“, realizovao samo na osnovu sinopsisa.

A Elija Jazan svoje filmove socijalne provinijencije snimao je samo na osnovu izloženih ideja. Svaki njegov sinopsis bio je napisan na dva lista papira.

Roman Vuka Draškovića davao je gospodinu Šotri velike mogućnosti za jednu filmsku sagu o dinastiji Karađorđević, ali, istovremeno, to ga je sputavalo neumoljivošću istorijskih činjenica.

Ako se film snima po nekom literarnom delu, ovoga puta po romanu, događaji i likovi moraju biti tačni, pogotovo, ako se radi o značajnom romanu, kao što je ovaj slučaj.

Vuk Drašković u srpskoj književnosti nije bilo ko, već značajan autor, koji je napisao neku vrstu cele biblioteke.

Svaki njegov roman bio je književni i društveni događaj u našoj javnosti, tema raspri i kontroverzi.

I našem nesrećnom kralju Aleksandru Karađorđeviću napisan je najbolji roman, o kojem sam ja izneo svoje mišljenje u „Književnim novinama“.

Naravno, može se o tome na razne načine polemisati, ali je činjenica da se u pričama o kralju Aleksandru ne nalazi nikakva mitomanija.

Taj naš vladar bio je veliki državnik, ratnik, tvorac jedne respektabilne države, koji je stvorio Jugoslaviju, ali ne i jugonaciju.

Sve ove činjenice branio je u svom filmu Zdravko Šotra, koristeći i arhivski materijal, koji je, većim delom, prvi put na svetlu dana, kojeg su potonji režimi držali „zatočenog“ u bunkeru ceo jedan vek. Šotrino uklapanje date arhive u novosnimljene sekvence, dalo je ovom filmu novu osvežavajuću dimenziju.

Ti stari snimci, sjajno udenuti u nove, dodatni je kvalitet filma. Samo nedobronamerni mogu ovom postupku naći manu.

Šotra je režiser, koji u svakom svom filmu teži da svoje ideje sineaste iskaže filmskim jezikom.

U mnogim storijama njegova kamera je lirska, ali u ovoj, o kralju Aleksandru, to nije bilo moguće, jer ova vrsta sižea ne dozvoljava nikakvu metaforiku i simbole. Simboli se u filmskoj dramaturgiji danas prenose na celovitost filma.

Zna to Šotra, ali nije na tome insistirao.

Adaptacija nekog književnog dela za potrebe filma neobično je složen i težak posao.

Nikad se literarni prosede ne može pretočiti uspešno u filmski narativ.

Slušao sam pre pedeset godina u Moskvi Sergeja Bondarčuka kako se žali publici na Taganjki na teškoće oko adaptacije Tolstojevog romana po kojem je snimio film.

Naš Zdravko Šotra je majstor za adaptacije, jer je mnogo romana pretočio u scenarije.

On nikad ne snima filmove po tuđim scenarijima.

Ovaj režiser ima još jednu dobru stvar – ume da odabere glumce za određene likove.

U ovom filmu o kralju Aleksandru tu činjenicu je potvrdio.

Ženski likovi su mu bleđi, verovatno što im je dao manji prostor.

Glavni lik maestralno je dao nosilac te role Ljubomir Bulajić.

Gluma u ovom filmu data je bez stilizacije i patetike, iako je tema tragična i patetična.

Treba istaći da je film sniman u vreme pandemije korone (kovid 19), pod nemogućim uslovima.

U toku snimanja umrlo je od korone nekoliko glumaca (Feđa Stojanović, Ivan Bekjarev, Boris Komnenić, Goran Daničić, Vlasta Velisavljević…) Filmska ekipa dostojna je poštovanja i svakog divljenja, budući da je bila izložena tolikom riziku.

S obzirom na njegov opus, Zdravko Šotra je epoha u našoj kinematografiji. On živi za film, diše i bivstvuje za njega.

Kad sam pre davnih godina upitao holivudskog sineastu našeg porekla Slavka Vorkapića šta je film, kratko je odgovorio – Film je imitacija života!

Autor je književnik i scenarista